Istorija srpske kulture

Pristup knjizi "Istorija srpske kulture"

Pavle Ivić

Malo je knjiga koje su toliko potrebne kulturi jednog naroda koliko knjige o samoj toj 
kulturi. Za širu publiku najkorisnije je delo sažeto komponovano, pitko pisano, svakom 
pristupačno, koje će kulturu ipak predstaviti svestrano, ne zaboravljajući ni jednu njenu 
bitnu sastavnicu. Takva knjiga, razume se, mora se ograničiti na ono najbolje i najvažnije 
i mora biti plod rada mnogih autora, stručnjaka za najrazličitije oblasti. Zadovoljavajući 
minimum radoznalosti publike i pružajući joj prva obaveštenja, takva knjiga podstiče na 
dalje traženje u oblasti po izboru čitaoca. Svojom mnogostranošću ona može privući i 
najprosvećenijeg pojedinca. Makar on bio i vrhunski stvaralac u pojedinoj oblasti, on će 
tu naći novih saznanja iz neke druge discipline. Sama ideja da se napiše upravo ovakva 
knjiga potekla je od književnika Đoke Stojčića, sada člana njenog Redakcionog odbora.

Kod nas nema velike tradicije multidisciplinarnih dela koja bi, konvergentnim naporom 
mnogih stručnjaka, davala široke preseke naše mnogolike prošlosti. U sredini gde je malo 
ljudi svaki istaknuti stručnjak opterećen je brojnim obavezama koje ne može da izbegne 
jer nema nikoga drugoga da primi zadatak na sebe. Ta prezauzetost koči angažovanje na 
novim poslovima i ujedno obeshrabruje potencijalne inicijatore složenih poduhvata. Kao 
što kretanje konvoja brodova zavisi od brzine najsporijeg, tako i dovršenje velikog 
kolektivnog posla zavisi od autora koji je, klecajući pod preteškim ukupnim teretom, 
najviše zakasnio. Pa ipak, u našoj sredini izašla su u novije vreme dva takva dela: 
kapitalno desetoknjižje Istorije srpskog naroda u izdanju "Srpske književne zadruge" i 
knjiga Sto najznamenitijih Srba u izdanju izdavačke kuće "Princip". Sada im se, evo, 
pridružuje i ova kratka Istorija srpske kulture, koja je, srećom, prošla bez većih 
saradničkih zakašnjenja.

Istoriju kulture ne čini samo njena prošlost nego i sadašnjost. Štaviše, ova poslednja, 
merena kriterijima relevantnosti za savremenike i implikacija za budućnost, u najmanju 
ruku ne zaostaje za prošlošću. Sve razuđenija kultura našeg vremena obavezala nas je da 
uvedemo i odeljke o domenima kao što su publicistika, fotografija, radio, televizija, 
primenjena umetnost i dizajn, amaterizam. S druge strane, da bi se dobio neophodni 
okvirni kontekst koji kulturi stvaraju politička i ekonomska stvarnost epohe, zamoljena su 
dva eminentna istoričara da napišu sažet pregled srpske istorije. Prilozima takve vrste 

mesto je, naravno, na samom početku teksta knjige. Iza njih je došlo poglavlje o jeziku 
kao oruđu kulture. Pokazalo se da je književni jezik svakog razdoblja ogledalo 
usmerenosti kulture, njenog duha i uopšte duha vremena. Tako mene kroz koje je prolazio 
književni jezik obeležavaju ključne tačke u periodizaciji istorije naše kulture. Ako se 
udubimo u faze kroz koje su prošli, na primer književnost ili slikarstvo, uočićemo 
paralelizam osnovnih crta razvoja. 

Zamisao je Redakcionog odbora da se ova knjiga prevede na nekoliko svetskih jezika i 
objavi i u inostranstvu. Dobro će biti da se u rukama prosvećenog stranca nađe delce koje 
će ga obavestiti o mnogostrukim sadržajima naše kulture, nekadašnje i aktuelne i koja će 
ga usput poučiti da ono što mu serviraju mediji u njegovoj zemlji nije cela istina o nama. 

Odoleli smo iskušenju da pravimo dve različite knjige – za domaćeg i za stranog čitaoca. 
Glavni razlog za takvo opredeljenje nije taj što bi stvaranje dvostrukog teksta 
komplikovalo i usporilo posao oko knjige, nego taj što smo želeli da i našem čitaocu 
prikažemo sve ono što je vredno i po merilima strožim od naših nacionalnih. Izlaganje je, 
dakle, podešeno prema vizuri stranog čitaoca; u njoj preovlađuje ono što će njemu 
izgledati zanimljivo i značajno. Kada se posmatra iz daleka, sve što je isključivo lokalna 
vrednost gubi sjaj, a reljefnije se ističu ostvarenja koja svojom porukom prelaze granice 
otadžbine. Obraćena je pažnja i na prijem naših ostvarenja u inostranstvu. Nisu samo za 
strance od interesa kritičke ocene koje su tamo doživela dela naših ljudi, nagrade koje su 
mnogi od njih dobili, knjige koje su u svetu objavljene o našoj kulturi. Naravno, bilo bi 
neuputno ići do krajnosti u nastojanju da se govori samo o onome što je zapaženo u 
svetu. Ima pojava koje pomažu da se shvati celina stvarnosti iako one same svojim 
kvalitetima ne izranjaju iznad gornje granične crte čisto otadžbinskih dostignuća. 

Postoji namera, do čijeg ostvarenja ostaje dug put, da ova knjiga jednom posluži kao 
zametak budućeg daleko opsežnijeg dela, možda dvotomnog ili trotomnog, koje bi imalo 
ambiciju da pruži zaokruženiju sliku, s više podataka i više analize. Tu bi moralo biti 
mesta i za sistematski napor da se pojave ne samo prikažu nego i protumače u svojim 
prirodnim uzročno-posledičnim ulančavanjima. Možda najpodesniji trenutak za početak 
akcije oko tog programa bio bi kada se prikupe kritički odzivi na ovu mnogo skromnije 
zamišljenu knjigu. Uostalom, možda će i ona sama, u savršenijem vidu posle primedaba 
koje će se čuti, doživeti nova izdanja. 

Pisanju priloga koji se ovde objavljuju prethodio je dogovor autora o njihovom opštem 
liku. U ponekim slučajevima i uredničke intervencije kretale su se u tom pravcu. Ipak se 
nije težilo potpunoj jednoobraznosti priloga. Uvažene su kako specifičnosti obrađenih 
tema tako i lične sklonosti pisaca.

Pod vizantijskim okriljem 

Preduslovi za nastanak Srpskog naroda stvoreni su u 7. veku, kada se na tle rimske 
provincije Dalmacije naselio, uz druge slovenske skupine, i deo plemena Srba. Nije 
poznato čime su se plemena toga doba međusobno razlikovala, na čemu se zasnivala 
njihova individualnost. Izvesnu ulogu su, svakako, igrala predanja o poreklu. Među 
balkanskim Srbima dugo se održavala tradicija o doseljavanju sa severa, iz "Bele Srbije", 
odakle je poticao i najstariji vladarski rod.

Sloveni su se na Balkanskom poluostrvu razlili na velikom prostranstvu, obrazujući veliki 
broj malih kneževina, koje su vizantijski pisci tog vremena zapažali kao mnoštvo i 
opisivali karakterističnim imenom "Sklavinija". Pripadnici srpskog plemena sudelovali su 
u razvoju nekoliko kneževina. Pored Srbije, koja se u 9. v. prostirala između Save i 
dinarskog masiva, približno između Ibra na istoku i Vrbasa na zapadu, nastale su u 
planinskim predelima i kraškim poljima oblasti koje će dati stanovnicima posebna imena: 
Neretljani, između Cetine i Neretve i na ostrvima Braču, Hvaru i Korčuli, Zahumljani, 
između Neretve i zaleđa Dubrovnika, Travunjani i Konavljani, između Dubrovnika i 
Boke kotorske. U 11. v. jedno od središta srpskog političkog života bilo je u kneževini 
Duklji, koja se prostirala oko Skadarskog jezera i doline reke Zete.

Zajedno sa ostalim slovenskim plemenskim teritorijama, i ove su bile izložene 
pokušajima potčinjavanja iz susedstva. U 7-8. v. za gospodare su se nametali Avari iz 
Panonije, dok je Vizantija pretendovala na sve što je nekad pripadalo Rimskom carstvu; 
od 680. slovenskim plemenima između Dunava i planine Balkana zagospodarili su 
Protobugari, stvorivši državu koja će se naglo proširiti, upijajući u sebe slovenske 
plemenske kneževine. Od sredine 9. v. i Srbija se našla na putu bugarskog širenja, pa je 
postala poprište suparničkih borbi Vizantije i Bugarske. Povod za mešanje pružali su 
mnogobrojni sukobi među članovima vladarskog roda, potomcima kneza Višeslava, koji 
su se borili za vlast i često smenjivali na prestolu. 

Vizantija je veliki uspon postigla oko 870, kada je pokrštavanjem kneževskih porodica 
otvorila put masovnoj hristijanizaciji, praćenoj jakim političkim i kulturnim uticajima 
Carstva. Srpske kneževine bile su potčinjene crkvenim metropolama u Splitu i Sirmiju. 
Pokrštavanjem su potisnute u drugi plan neke od razlika među plemenima, pre svega one 
s korenom u paganskim verovanjima, a otvoren je put povezivanju na podlozi zajedničke 
hrišćanske kulture. Značajnu ulogu su u tome igrali prevodi biblijskih i bogoslužbenih 
tekstova i pisma prilagođena osobenostima slovenskog jezika, glagoljica, a zatim ćirilica. 
Hrišćanstvo je, međutim, uticalo na pojavu novih razlika među Slovenima usled 
nejednakih uticaja crkvenih centara pod čiju su jurisdikciju dospeli. Veoma duboke 
korene i dalekosežne posledice imao je odnos prema upotrebi slovenskog jezika u 
bogosluženju. Srbi su se našli u zoni u kojoj se mogla čuvati, dalje razvijati i 
prilagođavati slovenska pismenost.

Otpor bugarskom pritisku prestao je 924, kada je Srbija potčinjena, ali samo kratko, jer je 
knez Časlav (927- oko 950) neposredno posle smrti bugarskog cara Simeona uspeo da 
obnovi srpsku državu. Proširio je granice do obale mora i odbio je napade Mađara, koji 

su se krajem 9. v. nastanili u panonskoj niziji, nametnuvši se za gospodara zatečenom 
pretežno slovenskom stanovništvu. U svom daljem razvoju Srbi su veoma jako osetili 
posledice vizantijskih osvajanja. Preko četiri decenije trajale su borbe za potčinjavanje 
Bugarske, najvećeg vizantijskog suparnika u borbi za vlast nad balkanskim Slovenima. 
Kada su se konačno završile 1018. godine, granice Vizantijskog carstva pomerene su do 
Dunava i Save.

Tada je teritorije naseljene Srbima presekla granica koja odvaja oblasti pod neposrednom 
vizantijskom vlašću, istočno od linije Sirmij (Sremska Mitrovica) - Ras (Novi Pazar) - 
Prizren, i zapadno od te linije, oblasti pod domaćim vladarima, s tradicionalnim 
uređenjem izraslim iz slovenske podloge. Vizantiji potčinjene teritorije pripale su 
autokefalnoj arhiepiskopiji u Ohridu, tako da su srpske zemlje još pre konačnog rascepa 
crkava (1054) presečene granicom između carigradske i rimske crkvene jurisdikcije. 

U oblastima pod neposrednom vizantijskom vlašću obnovljeni su antički gradovi kao 
Sirmij, Beograd, Braničevo, Niš, što su postali sedišta crkvenih i svetovnih vlasti, koje su 
preko dva stoleća neprekidno uticale na stanovništvo svoje okoline. Severno od Save i 
Dunava u Ugarskoj kraljevini slabo nastanjene etnički heterogene teritorije dobile su 
naselja, utvrđenja, organizaciju vlasti (županije) i episkopije.

Kako je posle potčinjavanja Bugarske pritisak dolazio samo iz Vizantije, naročito iz 
njenih uporišta u Dubrovniku i Draču, sedišta srpskog otpora obrazovala su se u 
susedstvu. U Duklji (Zeti) i Zahumlju knez Stefan Vojislav (1037-1051) uspeo je da zbaci 
vizantijsku vlast, a njegovi naslednici Mihajlo (oko 1055- oko 1082) i Bodin (oko 1082-
1101) proširili su i učvrstili državu mireći se s vrhovnom vlašću careva i povremeno joj 
se pokoravajući. Od kraja 11. v. veću ulogu počinju igrati oblasti u unutrašnjosti, čije je 
jedno jezgro bilo u Bosni, a drugo kod grada Rasa. 

Otkako je početkom 12. v. Ugarska kraljevina zavladala Hrvatskom i potčinila vizantijske 
gradove u Dalmaciji, počela je dugotrajna vizantijsko-ugarska borba za prevlast nad 
Balkanskim poluostrvom. Srbi su se našli između jakih suparnika, tako da su oni u Bosni, 
pod vladarima s titulom bana, potčinjeni ugarskim kraljevima, dok su oni u istočnim 
oblastima, pod vlašću velikih župana, bili štićenici vizantijskih careva. U vreme ratova 
oni bi se odmetali i prilazili protivničkoj strani. U to doba bile su uspostavljene tešnje 
veze između ugarske i srpske vladarske dinastije.

Poslednji trijumf Vizantije za vreme cara Manojla Komnina (1143-1180), kada su bile 
potčinjene i Ugarska i susedna srpska oblast, plaćen je preteranim iscrpljivanjem snaga, 
pa je posle smrti ratobornog cara usledio dug period krize. Tadašnji srpski veliki župan 
Stefan Nemanja (1166-1196) iskoristio je slabosti i teškoće Vizantije da proširi vlast do 
Južne i Velike Morave, zatim na teritorije današnjeg Kosova, ravnice oko Skadarskog 
jezera i primorske gradove od Kotora do Skadra. Pod upravom Nemanjine braće i sinova 
našle su se i teritorije nekadašnjih kneževina Zahumlja i Travunije, tako da je srpska 
država obuhvatila prostor između reke Neretve i Južne Morave, približno od planine 
Rudnika do obale Jadranskog mora. Stefan Nemanja se povukao s prestola, odredivši za 
naslednika srednjeg sina Stefana, zeta vizantijske carske porodice. Zamonašio se u svojoj 

zadužbini manastiru Studenici, a ubrzo se pridružio najmlađem sinu Savi, monahu, na 
Svetoj Gori. Zajednički su podigli za srpske monahe manastir Hilandar, koji je igrao 
značajnu ulogu u kasnijem razvoju srpske crkve i kulture. 

Među balkanskim državama

Kao carski zet i nosilac titule sevastokratora, Stefan Nemanjić (1196-1227) uživao je 
podršku Vizantije i uspevao da očuva Nemanjine tekovine. A kada se situacija iz temelja 
promenila, pošto su zapadnjački krstaši predvođeni Venecijom osvojili Carigrad i srušili 
Vizantijsko carstvo, Stefan se okrenuo Zapadu i veštom politikom otklanjao opasnosti od 
Ugarske, Latinskog carstva, obnovljene Bugarske i osamostaljenih gospodara u 
vizantijskim provincijama. U periodu previranja i naglih promena uspeo je da očuva 
neokrnjenu državu i da joj podigne ugled i rang time što je od pape dobio kraljevsku 
krunu (1217), što mu je kod naslednika i potomstva donelo slavu "prvovenčanog kralja".

Zaslugom kraljevog brata Save temeljito su izmenjene crkvene prilike u srpskoj državi, 
koja je imala dvojaku tradiciju: rimokatoličku u gradovima na jadranskoj obali i 
njihovom bližem zaleđu i vizantijsko-pravoslavnu na području Ohridske arhiepiskopije. 
Katolički krajevi bili su pod jurisdikcijom nadbiskupija u Baru i Dubrovniku, a u 
pravoslavnom delu bile su episkopije u Rasu, Lipljanu i Prizrenu. Nastojeći da za svoju 
kraljevinu dobije jedinstveni crkveni okvir pod domaćim starešinama, kralj je, i pored 
svojih veza s papskom stolicom, podržao pravoslavne tradicije zemalja u unutrašnjosti.

U Nikeji, centru maloazijskih Grka, koji su čuvali tradicije carigradske patrijaršije i 
nastojali obnoviti Vizantijsko carstvo, Sava Nemanjić je od cara i patrijarha izdejstvovao 
obrazovanje posebne arhiepiskopije za srpsku državu. Sava je za arhiepiskopa posvećen 
1219. u Nikeji, dok je za njegove naslednike predviđeno da se biraju i posvećuju u Srbiji. 
Granice pravoslavnog područja pomerene su prema zapadu i prema jugu sve do morske 
obale, s izuzetkom starih primorskih gradova i njihovih distrikata. Osnovane su nove 
episkopije, sa sedištem u manastirima, gde su obrazovani sveštenici i prepisivane knjige 
neophodne crkvenom životu. Sava I je za potrebe crkvenih starešina obezbedio prevod 
vizantijskog crkveno-pravnog zbornika Nomokanona (Krmčija, Svetosavska krmčija).

Srpska kraljevina i autokefalna crkva predstavljale su okvir u kome je oživljeno kulturno 
stvaranje dobilo osobena obeležja. To se može zapaziti na crkvenim spomenicima Raške 
škole (Studenica, Žiča, Mileševa, Sopoćani, Gradac, Arilje i dr.) i na zamahu prepisivačke 
i književne delatnosti. Nasleđeni jezik književnog izražavanja dobija crte karakteristične 
za govorni jezik naroda, dok obogaćena "biblioteka" prevedenih i prepisanih dela i 
žanrova dobija i originalne srpske sastave. Kao i u graditeljstvu i opremanju crkava i 
manastira, i ovde prednjače članovi dinastije. Stefan Prvovenčani i Sava I, svaki sa 
svojim žitijem svetog Simeona, oca i rodonačelnika dinastije. Žitija su imala važnu ulogu 
u zasnivanju kulta, kome su kasnije pridruženi sveti Sava i još neki vladari koji su 
poštovani kao sveci u krilu srpske autokefalne crkve. Kult svetih vladara uzdizao je 
autoritet dinastije i omogućavao da se u nastavku opšte hrišćanske izgrađuje i posebna 
srpska tradicija, koja će se čuvati u krilu crkve.

Uporedo s kulturnim zaokruživanjem, područja srpske arhiepiskopije produbljavala se 
granica prema onima koji su ostali izvan njenih okvira, pre svega građanima primorskih 
gradova i podanicima bosanskih banova. Izrasla iz srpske plemenske podloge, država 
bosanskih banova razvijala se odvojeno, uključujući u sebe delove susednih hrvatskih i 
srpskih teritorija. Njenu posebnost naglašavala je "crkva bosanska", spornih učenja i 
neobičnog uređenja, osuđivana kao jeretička u pravoslavnim i katoličkim sredinama. 
Konfesionalne razlike i povremeni sukobi banova s "raškim" kraljevima vodili su 
podvajanju stanovnika i tek je širenje Bosne na račun teritorija države Nemanjića 
omogućilo da u drugoj polovini 14. v. Bosna zaigra značajnu ulogu u čuvanju i razvijanju 
srpskih tradicija.

Posle Stefana Prvovenčanog njegovi sinovi Stefan Radoslav (1227-1234) i Stefan 
Vladislav (1234-1243) igrali su podređenu ulogu u veoma složenim balkanskim 
političkim prilikama, ali su uspeli da očuvaju neokrnjenu državu. Njihov najmlađi brat 
Stefan Uroš I (1243-1276) pokušao je da nasleđene teritorije proširi i prema severu 
(Mačvanska banovina) i prema jugu (Skoplje). Trajnije rezultate imao je njegov rad na 
podsticanju rudarstva, kovanju srebrnog novca, jačanju trgovačkog prometa i čvršćem 
povezivanju delova države u jedinstvenu celinu.

Tek su Uroševi sinovi Stefan Dragutin (1276-1282, umro 1316) i Stefan Uroš II Milutin 
(1282-1321) postigli znatnije uspehe u širenju srpske države. Milutin je osvojio severnu i 
srednju Makedoniju (do grada Proseka, danas Demir Kapije), dok je Dragutin kao zet i 
vazal ugarskog kralja dobio Mačvansku banovinu i Beograd s njegovim područjem. 
Zajednički su braća osvojila od bugarskih velikaša teritoriju sadašnje severoistočne 
Srbije, onovremeno Braničevo i Kučevo. Srpska država se time privremeno proširila do 
Save i Dunava, čime su stvoreni uslovi da se bolje nasele i povežu teritorije pored Save i 
Dunava sa centralnim delovima Srbije. Pripremljeni su uslovi da se kasnije težište 
političkog i kulturnog života premesti na sever. 

Početkom 14. v. dotadašnje tekovine bile su uzdrmane dugogodišnjom borbom između 
Milutina i Dragutina, izazvanom nastojanjem i jednog i drugog da srpski presto osiguraju 
svojim naslednicima. Dinastički sukob doveo je do slabljenja države i teritorijalnih 
gubitaka u početku vlade Milutinovog sina Stefana Uroša III Dečanskog (1321-1331). 
Osvajačku politiku je nastavio tek njegov sin Stefan Dušan (1331-1355), služeći se 
snagom ratoborne vlastele i iskorišćavajući unutrašnje razdore i neprilike Vizantijskog 
carstva. U nekoliko talasa osvajanja usmerenih uvek prema jugu, prema bogatim i 
urbanizovanim vizantijskim oblastima, pomerene su granice Dušanove vlasti sve dalje: 
od Makedonije i Albanije (1334, 1342-1345) do Epira i Tesalije (1374-1348).

Dušan se u aprilu 1346. krunisao za "cara Srba i Grka", pošto je pre toga srpsku 
arhiepiskopiju uzdigao u rang patrijaršije. Tim promenama vidljivo je izrazio nov položaj 
srpske države, koja je postala vodeća sila na Balkanskom poluostrvu. Ona se širenjem 
udaljavala od svoga prvobitnog jezgra, stremeći ka Carigradu, a i od svojih starih 
tradicija, identifikujući se sa univerzalnim pravoslavnim carstvom. Ogromna država, koja 
se prostirala od Save i Dunava do Korintskog zaliv, morala se neprekidno braniti i na 
bojištima i usavršavanjem uprave i zakonodavstva. 

Politička ekspanzija karakteristična za Dušanovo vreme omogućena je stabilnim 
unutrašnjim razvojem, pre svega bujanjem privrednog života, iz koga su napajane i 
vladareve finansije. Zahvaljujući interesovanju za proizvode srpskog rudarstva, pre svega 
za srebro, Srbija je posredstvom primorskih trgovaca uključena u mediteranske privredne 
tokove. Iz rudnika otvorenih do ovog vremena razvila su se gradska naselja, središta 
trgovine i preduzetništva, koje će naročito doći do izražaja otvaranjem znatnog broja 
novih rudnika krajem 14. i u 15. veku.

U izgrađivanju upravnog sistema, stvaranju institucija, uobličavanju pravnog poretka, 
Srbija je od Milutinovog vremena bila široko otvorena za vizantijske uticaje. Dušan je 
kao car - u organizaciji dvora i dvorskih službi, sistema činova i titula, rada kancelarije - 
svesno i dosledno presađivao na srpsko tle vizantijske obrasce. On je na celu državu 
proširio upravni sistem koji je počivao na "kefalijama", vladarevim namesnicima u 
gradovima i oblastima.

Dušanovo carstvo sastojalo se od veoma različitih teritorija. Neke su imale vizantijsko 
pravo i uređenje, druge nisu nikad bile pod neposrednom vizantijskom vlašću, jedne su 
živele po vizantijskim zakonima, druge po običajnom pravu. Ujednačavanju uređenja i 
usavršavanju funkcija državne vlasti trebalo je da doprinese careva zakonodavna 
delatnost , čiji je glavni plod bio Dušanov Zakonik (1349, 1354). Dve stotine članova 
Zakonika regulišu raznovrsnu tada aktuelnu pravnu materiju i deluju kao most između 
učenog vizantijskog i srpskog običajnog prava. Zakonodavac polazi od velike 
nejednakosti u društvu u kome nasuprot povlašćenoj vlasteli stoji prostran i heterogen 
stalež sebara, snažno nameće ulogu državne vlasti u obezbeđenju javnog reda i 
iskorenjivanju razbojništva, ali se miri s jurisdikcijom gospodara vlastelinstva, 
autonomnih opština i grupa s posebnim pravima.

Kulturne tekovine ovog perioda pokazale su se trajnije od rezultata osvajačkih poduhvata. 
Od Milutinovog vremena u graditeljstvu i likovnim umetnostima vlada ugledanje na 
carigradske uzore, što vodi pojavi srpsko-vizantijskog stila. U prepisivačkoj, 
prevodilačkoj i književnoj delatnosti povećava se broj žanrova, među kojima su neki, kao 
prevodi vizantijskih svetskih hronika i pravni priručnici, služili popularisanju carske 
ideologije.

Osvajačka politika prekinuta je posle iznenadne Dušanove smrti (1355). Umesto jake 
careve vlasti, za vreme Dušanovog naslednika Stefana Uroša (1355-1371) prevagu su 
dobili velikaši, namesnici u pojedinim oblastima, koji se postepeno pretvaraju u 
samostalne gospodare. Razvoj države krenuo je suprotnim pravcem, i to tako da su prvo 
otpadali oni delovi koji s poslednji osvojeni. Dušanov polubrat Simeon Uroš Paleolog 
proglasio se za cara i zasnovao je u Tesaliji posebnu državu, koja se održala do 14. v. Od 
Dušanovih namesnika potekle su porodice lokalnih gospodara u Epiru i južnoj Albaniji. 
Oni, međutim, nisu imali veze sa srpskom državom. 

U borbi za opstanak

Preokret je imao utoliko teže posledice što su nešto ranije na evropskom tlu stekli 
uporište Turci Osmanlije. Njima nasuprot stajale su umesto jedinstvene i moćne 
Dušanove države teritorije razjedinjenih i zavađenih oblasnih gospodara. Prvi na putu 
turskog širenja našao se gospodar grada Sera i njegove oblasti despot Jovan Uglješa, čiji 
je brat Vukašin, gospodar teritorija u zapadnoj Makedoniji, postao 1365. savladar caru 
Urošu, sa starom srpskom kraljevskom titulom. Braća su pokušala da suzbiju Turke, ali 
su u bici na Marici (26. 9. 1371) pretrpeli poraz i poginuli. Turci su ojačali, pojas njihovih 
vazala proširio se do Makedonije, gde su bili Vukašinovi sinovi, i do granične oblasti 
Srbije i Bugarske, gde su Dušanovi sestrići Dejanovići (Dragaši) imali svoju teritoriju. 

Velikaši iz centralnih oblasti ojačali su i nastavili gloženje oko teritorija. Sve više se 
isticao knez Lazar Hrebeljanović (1362-1389), gospodar oblasti od Novog Brda do 
Kruševca, koji je postepeno proširivao vlast do Save i Dunava. Njegov sused župan 
Nikola Altomanović (1363-1373) učvrstio se u ranije formiranoj oblasti od zapadne 
Srbije do morske obale i ugrožavao sve svoje susede. Zahvaljujući starijim i novijim 
osvajanjima, počev od doline Neretve šireći se prema istoku, sve važnije uloge meću 
srpskim velikašima preuzima bosanski ban Tvrtko, koji je bio rođak Nemanjića i koji je 
po tome osnovu polagao pravo na srpski presto. Zajedno sa knezom Lazarom porazio je 
1373. Nikolu Altomanovića, proširio vlast do Polimlja i Boke i krunisao se 1377. za 
kralja Srba i Bosne.

Gospodari središnjih oblasti došli su pod udar Turaka. Posle više lokalnih sudara, 
pokušali su da se suprotstave Turcima knez Lazar, njegov zet Vuk Branković i kralj 
Stefan Tvrtko I (1353-1391), koji je poslao pomoćni odred. U krvavoj bici na Kosovu 
polju 15. juna 1389. poginuli su knez Lazar, turski vladar Murat i hiljade ratnika s obe 
strane. U kasnijoj istorijskoj tradiciji ova bitka je zapamćena kao sudbonosni poraz i kraj 
srpske države. 

Turci su se ubrzo oporavili, nametnuli vrhovnu vlast Lazarevim naslednicima, a od 1392. 
i Vuk Branković, koji je postao vodeća ličnost dok ga 1397. Turci nisu zbacili i zatvorili. 
U novom turskom osvajačkom talasu osvojene su dotadanje vazalne oblasti u Makedoniji 
(1395). Preokret je doneo tek turski poraz kod Angore (1402) u ratu s Mongolima. 
Usledile su unutrašnje borbe među pretendentima na turski presto koje su omogućile 
balkanskim državama predah od nekoliko decenija samostalnog razvoja. 

Sin kneza Lazara Stefan Lazarević (1389-1427) uspeo je da se učvrsti u nasleđenim 
oblastima i da postepeno okupi preostale teritorije nekadašnje srpske države. Od 
vizantijskog cara dobio je 1402. titulu despota, koju su srpski vladari nosili do kraja 
samostalnog državnog života. Prihvatio je vrhovnu vlast ugarskog kralja i dobio Beograd 
i Mačvu, oko kojih su se Srbija i Ugarska dugo sporile. Položaj su mu otežavali sukobi s 
bratom i sestrićima, sinovima Vuka Brankovića. Posle pomirenja 1411. njihove oblasti su 
sjedinjene, a Vukov sin Đurađ određen je za naslednika svoga ujaka. Drugi Stefanov 
sestrić, Balša III, poslednji izdanak Balšića, zaveštao mu je pred smrt svoju zemlju. Tako 
je i Zeta, mada okrnjena, jer su deo poseli Venecijanci, ušla u sastav srpske države, čime 

su otklonjene posledice dugotrajne rascepkanosti. Država srpskih despota prostirala se od 
Save i Dunava do Šar-planine i Skadarskog jezera, a imala je težište na severu, gde su joj 
blizu granice bile prestonice, u Beogradu za vreme Stefana Lazarevića i u Smederevu za 
vreme Đurđa Brankovića (1427-1456).

Uprkos nedaćama i dvostrukim vazalskim obavezama, prema Ugarskoj i Turskoj, despoti 
su uspevali da obezbede državi unutrašnju stabilnost, privredni prosperitet i poslednji 
kulturni procvat. Uz aktivne stare rudnike otvarani su novi, privlačeći više no ikada ranije 
trgovce i uvećavajući vladareve prihode. Gradovi su uz svoje privredne i upravne 
funkcije sve više dobijali ulogu društvenih i kulturnih središta. Ktitorske i graditeljske 
tradicije Nemanjića prihvatio je već knez Lazar, a za njim i naslednici i velikaši tog doba. 
Umetnički spomenici grupisani su u severnim oblastima i nose zajednička obeležja 
Moravske škole. U književnosti i prevodilačkoj delatnosti izrazito je interesovanje za 
istorijske teme.

Kratkotrajni prosperitet Despotovine počivao je na nesigurnim temeljima, jer tadanja 
Srbija nije imala snage da odbrani samostalnost. Ukleštena između Ugarske i Turske, 
zavisila je od njihovih međusobnih odnosa. U jednom periodu neprijateljstava Srbiju su 
bili osvojili Turci (1439), ali je ona ratom 1443. i mirom 1444. obnovljena. Međutim, 
poslednje razdoblje samostalnosti bilo je veoma kratko. Otkako su pod Mehmedom II 
(1451-1481) Turci počeli sistematski osvajati vazalne države, Srbija je svake godine 
(1451-1459) bila izložena napadima, koji su je sužavali, dok 20. VI 1459. nije palo i 
Smederevo. Ubrzo zatim pale su i srpske teritorije u okviru bosanske države (1463-1465). 
Najduže su se održale, sve do 1496. godine, zetske planinske oblasti, zvane od ovog 
vremena Crna Gora, pod lokalnom dinastijom Petrovića, koja je čuvala stare tradicije i 
simbole. Njena jedinstvena kulturna tekovina bila je ćirilska štamparija pri Cetinjskom 
manastiru (1493-1496).

Turskim osvajanjem iz temelja su se izmenili uslovi za razvoj srpskog naroda. 
Iskorenjena je dinastija s najvećim delom plemstva, razorene su svetovne institucije, tako 
da je kontinuitet održavala jedino crkva, koja je imala mogućnosti da deluje, ali u 
siromaštvu i neuporedivo težim okolnostima. Dospevši u okvire islamskog teokratskog 
carstva, Srbi su, kao i drugi potčinjeni narodi, bili izloženi trajnom pritisku da se 
prilagode osmanlijskom društvenom poretku i državnom i pravnom uređenju. Osmansko 
carstvo tolerisalo je pripadnike drugih vera, hrišćanski podanici su smatrani za štićenike 
sultanove, ali put društvenog uspona bio je otvoren jedino onima koji bi prihvatili veru 
osvajača. Od prvih početaka pa sve do kraja turske vlasti pojedinci ili grupe iz različitih 
slojeva srpskog društva primali su islam, nekada da bi olakšali svoj položaj i sačuvali 
imovinu, nekada da bi dobili mesta u vojnom ili upravnom aparatu. Islamizacija je 
najčešće bila marginalan proces, praćen otuđenjem, često i udaljavanjem iz srpske 
sredine, onih koji bi promenili veru. Izuzetno su se u pojedinim oblastima obrazovale 
kompaktne islamizovane mase, koje su bile podvojene od sredina svojih sunarodnika ne 
samo drugom verom nego i pratećim kulturnim razlikama (imena, nošnja, ishrana, 
ambijent, rituali kojima je uokviren ljudski život od rođenja do smrti itd.). Iako su ostali u 
istoj sredini i sačuvali svoj jezik, oni koji su prihvatili islam promenili su odnos prema 

istorijskim tradicijama, a podvojenost je pojačana nejednakim stavom prema Osmanskom 
carstvu. 

Neposredno po osvajanju, zemlje su bile podeljene turskim ratnicima, među kojima je 
neko vreme bilo i hrišćana, deo je rezervisan za sultana i visoke dostojanstvenike (rudnici 
i trgovi). Uvedena je upravna podela na sandžake, nahije, kadiluke, sa centrima u 
gradskim naseljima, koja su zbog vojnih posada, činovnika i turskih zanatlija brže od 
seoskih naselja dobijala orijentalni izgled i islamski karakter. 

Turskom osvajanju prethodile su i sledile velike seobe, koje su i Srbe odvodile daleko od 
nekadašnjih matičnih oblasti. Prelazili su u susedne oblasti Podunavlja, naselili oblasti 
današnje Vojvodine i tu su do pada Ugarske (1541) održavane državne tradicije pod 
titularnim despotima Srbije (Brankovići, Berislavići, P. Bakić). Delom su i nasilno 
preseljavani i prevođeni s turske na hrišćansku stranu i uključivani u odbrambeni sistem 
(Vojna granica) koji je uobličen u 16. veku. Dospeli su u Dalmaciju, Hrvatsku, Slavoniju, 
alpske oblasti, udaljene delove Ugarske, Erdelj. U nekim oblastima srpski naseljenici bili 
su malobrojni i retko naseljeni, pa su kasnijim vremenima asimilovani od brojnijih i 
gušće naseljenih kolonista dovođenih iz stranih zemalja. 

Raštrkani na ogromnom prostoru, podeljeni između suparničkih carstava, Srbi su bili 
povezani jakom istorijskom tradicijom i jedinstvenim okvirom Srpske pravoslavne crkve. 
Patrijarsi i sabor nestali su ubrzo posle turskog osvajanja, mitropoliti i episkopi birani su 
od lokalnih sabora, a imenovanja su dobijali od sultana. Tek 1557. obnovljena je Pećka 
patrijaršija, obuhvatajući ogroman prostor sa preko 40 mitropolija i episkopija. Crkvi su 
pripadale i značajne sudske nadležnosti u oblasti bračnog prava i nasleđa. Iako je crkva 
izgubila najveći deo imovine, ipak je uspevala da vrši svoju misiju izdržavajući se od 
malih priloga velikog broja vernika. Uprkos zvaničnoj zabrani da se grade novi 
hrišćanske bogomolje, podignut je pod turskom vlašću znatan broj crkava i manastira. 

U graditeljstvu, kao i u likovnim umetnostima, očuvane su tradicije iz srednjeg veka, a 
stari spomenici su služili kao uzori. Uprkos nepovoljnim uslovima ostala je živa 
prepisivačka i književna aktivnost, i mnoga značajna dela sačuvana su zahvaljujući 
prepisima nastalim u tursko doba. Vremenom su oblasti plemenskog društva u planinskim 
područjima današnje Hercegovine i Crne Gore, zaklonjene od neposrednog turskog 
mešanja i pritiska, postale najbolji čuvari srednjovekovnih tradicija. Plemenski prvaci su 
zajedno sa crkvenom hijerarhijom 16. v. živo radili na organizovanju borbe protiv turske 
vlasti i zanosili se idejom o obnavljanju srpskog kraljevstva.

Zatišje posle ustanka i pokreta protiv turske vlasti na prelazu iz 16. u 17. vek ispunjeno je 
bilo za vreme patrijarha Pajsija (1614-1647) intenzivnom kulturnom delatnošću, čiji je 
opšti smisao održavanje i naglašavanje kontinuiteta. Revnosno se sakupljaju i prepisuju 
stari tekstovi, sam patrijarh Pajsije piše Žitije cara Uroša i zasniva njegov kult, 
obnavljaju se crkve i živopis. Karakterističnim plodovima pajsijevske obnove pripada i 
mlađa prerada Dušanovog zakonodavstva, koja više čuva uspomenu na staru srpsku 
državu nego što utiče na aktuelni pravni život u 17. veku.

Srednjevekovna književnost

Radmila Marinković

Do primanja hrišćanstva Srbi su imali jedinstvenu kulturu duge tradicije i snage koja je 
poticala iz jednakosti i sličnosti s brojnim slovenskim plemenima. Postojao je jedan jezik 
i jedan poetski sistema, kojim su usmeno izražavane sve potrebe plemenskog života. 
Tokom seoba i nastanjivanja na Balkanu, razvijala se istorijska svest koja je rađala 
usmenu epiku, proznu i poetsku.

Susret sa hrišćanskom kulturom upoznao je Srbe s potpuno različitim poetskim sistemom, 
koji se stotinama godina razvijao na hebrejsko-helenskim osnovama i iskazivao jezikom 
koji se smatrao svetim. Nastaće kulturni tip sa dva vida, starim tradicijskim i usmenim, i 
novim, hrišćansko-civilizacijskim i pismenim. Među njima nastaju različiti oblici 
kontakat, mešanja i prožimanja, dok se ne uspostavi kulturni sklop koji počiva na oba 
vida kulture i na njihovom produktivnom odnosu. Oni ne dolaze u koliziju jer imaju jasno 
razdvojene funkcije u društvu. 

Pisana srpska književnost u srednjem veku predstavlja poseban književni sistem, i što se 
tiče tipologije, i poetike, i književnih žanrova, taj sistem je nastavak i dalje razvijanje 
staroslovenskog nasleđa, stvorenog za novohristijanizovane Slovene na ranovizantijskim 
uzorima, a na svetom slovenskom jeziku - staroslovenskom, koji je nadnacionalan, kao i 
literatura njime pisana, te se brzo i lako širi među Slovenima. Najpre su prevedeni 
obredni i biblijski tekstovi, a uskoro i druga dela neophodna za razvijen hrišćanski život, 
među kojima i velika dela hrišćanske poezije, retorike i dogmatike. Ali, i sva ostala 
znanja iz tadašnjih nauka, istorijska, zemljopisna, medicinska, ulaze u ovaj opšti 
slovenski fond, a isto tako i poučna i zabavna lektira mediteransko-azijskog sveta, kao što 
su čuvena Knjiga o Varlaamu i Joasafu, Stefanit i Ihnilat, Fiziolog, legende o Aleksiju 
Božjem čoveku, o svetom Đorđu, priča o čoveku koji je svoju dušu prodao đavolu, priča 
o premudrom Akiru, ciklus priča o Solomonu i druge pripovetke kao i veoma razvijena 
apokrifna produkcija. Sve, dakle, dela koja su se u isto vreme širila Evropom na njoj 
zajedničkom latinskom jeziku. Posredstvom ove literature Srbi su, zajedno s ostalim 
pravoslavnim Slovenima, ulazili u širok krug evropsko-mediteranske kulture, na ovoj 
lektiri se vaspitavali u hrišćanskoj religioznosti i sticali sva tada potrebna znanja iz raznih 
oblasti. Bila je to u punom smislu reči "literatura posrednica", kako je naziva D. S. 
Lihačev.

Ali ova literatura, koja je Slovene obrazovala i bila im lektira, neće u potpunosti uticati 
na njihovo originalno stvaranje. Kada budu obrađivali svoje, slovenske teme, oni će 
koristiti samo onaj uži vid te literature, one žanrove i onu poetiku kojima se slavi svetački 
kult, jer su prvi junaci slovenske književnosti bili tvorci slovenske pismenosti i 
književnog jezika, Ćirilo i Metodije i njihovi slovenski učenici, koje je mlada slovenska 
crkva smatrala svetiteljima. Te obredne vrste jesu: hagiografija, homiletika, himnografija, 
ili, prema slovenskim nazivima: žitije, pohvala, služba. U stvari, to su - proza, retorika, 
poezija. Činjenica da su prva dela slovenske produkcije obrađena u kanonskim oblicima 
obredne književnosti i da je jezik literature obredni, sveti jezik Slovena, odredila je 

karakter daljeg slovenskog književnog stvaranja. To je duhovna literatura, ozbiljna, 
misaona, etička, ona postavlja suštinska pitanja čovekove egzistencije. S druge strane, 
tretirajući istinite događaje ona je istorijski odgovorna. Staroslovenska književnost 
postala je slovenska klasika s bogatim svetom ideja, razrađenom poetikom i poetskim 
jezikom. Ona će biti model za slovenske nacionalne književnosti u srednjem veku, u 
prvom redu za srpsku književnost. Sve što se u srpskoj pisanoj književnosti originalno 
stvara, ostaje u tom sistemu: u okviru obrednih vrsta - vanobredni sadržaji, u sistemu 
stvorenom za verske potrebe izražava se svaka nova sadržina. 

Ovim sistemom književnih žanrova nisu se mogla izraziti individualna ljudska osećanja i 
svetovne teme, te su žanrovi usmene poezije, epske i lirske, i usmene naracije, pripovetke 
i predanja, dopunjavali sistem pisanih žanrova. Zato u srednjem veku srpska pisana 
književnost nije izgradila ljubavnu poeziju, uprkos vezama sa zapadnoevropskom 
književnošću gde je ovaj žanr bio razvijen. 

Poetsko viđenje prošlosti kroz epske likove narodnih junaka moralo je u usmenom 
sistemu biti veoma razvijeno, moralo je postojati jaka potreba za poetizacijom istorije, 
kad je takvo shvatanje preuzela i pisana književna produkcija. Sveti Sava započinje seriju 
srpskih biografija pričajući o svom ocu Stefanu Nemanji kao o ocu naroda i slikajući 
jedan patrijarhalan odnos između vladara i podanika. Originalno srpsko književno 
stvaranje baviće se potom najviše opisivanjem života i podviga slavnih ljudi, njima će biti 
darovani svetiteljski venci, i oni će postati uzor moralnog življenja, čega u toj meri i u 
tako sistematičnoj doslednost nema kod drugih naroda. Tako je stvorena srpska 
biografika kao bitna karakteristika i posebnost srpske srednjevekovne književnosti.

Formiranje srpske biografske književnosti dugotrajan je proces on počinje s potrebom 
dinastije za svetorodnim poreklom, koje treba da bude potreba legitimiteta za 
uključivanje u hrišćansku vaseljenu. Tada će se, kao i kod drugih evropskih naroda, 
pojaviti sveti predak i slaviće se njegov svetački kult. Prvi takav srpski svetac jeste zetski 
knez Vladimir, idealan hrišćanski vladar, koji nepravedno strada u dinastičkim borbama 
oko vlasti (1016). On pripada tipu kneza mučenika, koji se javlja u ranim hrišćanskim 
državama feudalne Evrope, pri sukobima starih plemenskih i novih hrišćanskih shvatanja. 
Kod Slovena takvi su češki knez Vaclav (ubijen 1922) i ruski kneževi Boris i Gljeb 
(ubijeni 1015). Nastala sredinom 11. veka, slovenska legenda o svetom Vladimiru 
sačuvana je samo u latinskom prevodu proširena pričom o ljubavi zarobljenog Vladimira 
i plemenite carske kćeri Kosare, nesumnjivo uzeta iz usmene poezije.

Tip kneza mučenika iskorišćen je da bi se izgradio lik kneza pobednika. U istoriji 
manastira Đurđevih stupova obrađen je lik ktitora, Stefana Nemanje, koga zla i 
nepravedna braća progone zbog njegove ktitorske delatnosti, ali ga patron manastira, 
sveti Đorđe, spasava i pomaže mu da se uzdigne na presto. Ova ratničko-hagiografska 
povest ušla je u Nemanjin proglas iz 1171. godine kao dokaz legalnosti i njegovog 
preuzimanja velikožupanskog prestola srpskih zemalja i pomorskih. 

Drugačiji lik vladara naslikan je u Nemanjinom proglasu o abdikaciji iz 1186. godine, 
koji je potom ušao u osnivačku Hilandarsku povelju (1198), gde predstavlja Nemanjinu 

autobiografiju. Tu Nemanja najpre izlaže svoju državotvornu teoriju o vlasti koja je 
njegovim precima i njemu data od Boga da bi štitili srpski narod. Time se vlast 
obezbeđuje i Nemanjinim naslednicima, te će ova teorija ostati dominantna državna 
misao svih nemanjićkih vladara. U dvojnoj kompoziciji Nemanja svoj vladarski podvig 
izlaže nabrajanjem ratnih uspeha i staranjem o crkvi, a moralni podvig kroz iznijansiranu 
ispovest o svojoj duši i odluci da se zamonaši pod imenom Simeon. Tako je lik vladara 
postao nedeljiv spoj uspešnog ratnika i visoko duhovne ličnosti, te će od tada vladarski 
podvig u srpskoj literaturi biti prikazivan kao neraskidivo jedinstvo ratničkog i moralnog 
podviga.

Nemanjina autobiografija osnov je za umetničko uobličavanje njegovog lika kod dvojice 
njegovih sinova i biografa, Save i Stefana, koji su, svaki na svoj način, nastojali da 
uspostave svetački kult svoga oca kao idejnog stuba srpske narodne i državne zajednice. 
Kao vladar i Nemanjin naslednik, Stefan je žurio da oca proglasi svetim i dobije 
međunarodno priznanje i kraljevsku krunu, te je odmah preradio očevu autobiografiju u 
biografsko kazivanje, nazivajući ga svetim (Druga hilandarska povelja, 1200-1202), dok 
je Sava, poštujući kanonske propise kao monah, polako pripremao svetački kult očev, 
napisavši najpre službu njemu posvećenu i radeći na ostalim potrebnim spisima. Ali u 
glavnom Savinom delu Žitiju gospodina Simeona (1208) Simeon - Nemanja shvaćen je 
kao mudar vladar, plemenit otac, blažen starac, a njegova svetost je samo nagoveštena. 
Stoga je Sava bio slobodan u izboru žanra kojim će svoga junaka opisati, dok će Stefan 
svoj spis Život svetog Simeona (1216) ostvariti po svim propisima hagiografskog žanra, 
kanonskog oblika svetačke biografije. 

Za vajanje Nemanjinog literarnog lika vladara i monaha Sava je koristio veći broj 
narativnih modela i literarnih tipova, pored slike koju je o sebi dao sam Nemanja. Ali za 
ubedljivost Nemanjinog lika i živ emotivan odnos prema njemu, koji doživljava i 
savremeni čitalac, ima se zahvaliti iskrenoj Savinoj ljubavi i divljenju prema izuzetnom 
ocu. Zapovest takvog oca sinovima da se ne sukobljavaju oko prestola i vlasti, već da 
žive u bratskoj ljubavi i slozi, deluje kao proročanski zavet, te stoga završna scena, u 
kojoj Sava nad očevim moštima miri braću Vukana i Stefana i tako prekida bratoubilački 
rat u Srbiji, deluje sasvim prirodno i smirujuće.

Sava je koristio razne oblike dotadašnje srpske pismenosti, kancelarijske dokumente, 
dvorske i ratničke priče i manastirske istorije, ali i narativne žanrove dotle nepoznate 
srpskoj književnosti - dnevnik, prenos moštiju, pouke sinovima. Uneo je u svoje delo 
razne oblike retoričke prirode, kao što su molitve, besede, pohvale, citati i paralele iz 
Svetog pisma, i time naraciju obogatio retorikom, spajajući tako žitije i pohvalu, što će 
ostati kao jedna od bitnih osobina srpske biografske književnosti. Sava je ovaj spis 
uobličio kao spoj istorije dva Nemanjina manastira, Studenice i Hilandara, a originalnom 
koncepcijom kompozicione strukture kao smene narativnih i dramskih odseka, postigao 
je dubinu istorijskog prikaza i neposrednost emotivnog doživljaja. Istovremeno 
hagiografski intonirano i istorijski verno, a ličnošću pisca obojeno, Savino delo je 
neposredno i neponovljivo autobiografsko kazivanje najuglednijeg srpskog intelektualca 
srednjeg veka i osnivača samostalne srpske crkve.

Stefan, prvovenčani srpski kralj, imao je zadatak da iznese ceo Nemanjin život i 
posthumna dela, prema zahtevima žanra koji piše. Za to je morao tražiti razne izvore. Za 
izveštaj o Nemanjinom usponu preuzeo je povest iz istorije Đurđevih stupova. Tome liku 
dodao je i nove. Vrhunac državničkog delovanja svoga oca video je u uspostavljanju 
"prave vere" u srpskoj zemlji, čime je pomerio istorijski značaj Nemanjine verske 
politike - Srbija je odavno bila hristijanizovana, a Nemanja samo progoni jeretike. 
Prikazan je u punom sjaju državnog sabora koji raspravlja o jereticima, potpuno po 
ugledu na vizantijskog cara koji predsedava vaseljenskim saborima i daje konačnu reč u 
verskim polemikama. Tako po Stefanu, nemanja postaje "ravnoapostolni" vladar, koji 
uvodi hrišćanstvo u svoju državu. Ovaj tip vladara oblikovan je prema Konstantinu 
Velikom, a među Slovenima pripadaju mu moravski knez Rastislav (9. vek), bugarski 
knez Boris (9. vek) i ruski knez Vladimir (10. vek).

Stefan je svetom Simeonu - Nemanji pripisao i ulogu sveca zaštitnika domovine, po 
ugledu na kult Dimitrija Solunskog. U autobiografskom kazivanju, javljajući se kao 
svedok i učesnik događaja, Stefan opširno opisuje svoja ratovanja, u kojima pobeđuje 
neprijatelje Nemanjinim čudesnim delovanjem. Pojavljujući se pred srpskom vojskom u 
ratnim pohodima, sveti Simeon štiti svoju državu, koju je i za života branio, ali i svoga 
izabranika, sina Stefana, podržavajući ga tako u borbama oko prestola. Za srpsku 
istorijsku stvarnost Stefan je stvorio novu tipologiju religiozne fantastike, unoseći u nju 
ratničke priče iz usmene, a možda i pisane dvorske literature. Veoma učen, Stefan je svoje 
skladno komponovano delo obogatio prefinjenom retoričnošću i zaključio ga svečanom 
pohvalom, koja na poetski način sažima značaj Nemanjine pojave i s realnoistorijskog 
nivoa izdiže je na višu duhovnu ravan. 

Srpska biografija, konstituisana književnim delima svetog Save i Stefana Prvovenčanog, 
kao poetizacija savremene istorije i njen ideološki tumač, svoje najpotpunije ostvarenje 
dobija u Životu svetog Save od hilandarskog jeromonaha Domentijana (1243). Iako piše 
po nalogu dvora, Domentijan je bio dovoljno udaljen i od aktuelne vlasti i od događaja 
koje opisuje, te može da postupa umnogome kao objektivan istoričar koji traga za 
dokumentom i na njemu gradi svoje obimno delo. Jer skoro sve što se zna o svetom Savi 
počiva na Domentijanovom izveštaju: posvetivši se od rane mladosti duhovnom pozivu, 
mladi srpski knežević Rastko - monah Sava prošao je sve lestvice moralnog uzdizanja i 
crkvene karijere i postao značajna ličnost pravoslavnog Istoka u doba njegove pune 
ugroženosti od latinskog Zapada. Ali i više od toga, Domentijan je izraziti tumač istorije 
kao više, nebeske volje. Stoga je po njemu istorija važnija od pojedinca, čak kad je on, 
kao njegov Sava, dat od Boga. Sava je još pre rođenja predodređen za podvig služenja 
otadžbini. Uzdižući sebe, on uzdiže i svoje otačastvo na viši stepen duhovnosti: svrha 
njegovog postojanja jeste otačastvoljublje. Osnov Domentijanovog viđenja svetog Save 
jeste odnos čoveka i njegove otadžbine, verovatno jedinstven u evropskoj književnosti 
sredinom 13. veka.

Predestinacija junakova moćno je sredstvo za uvođenje brojnih i raznovrsnih poetskih i 
retoričkih oblika. U službi povesti o srpskoj istoriji Domentijan ujedinjuje sva tri osnovna 
žanra srpskog književnog sistema: poezija u obliku molitve služi kao motivacija 
postupka, proza, faktografska i fikcionalna, osnov je celokupne naracije, a retorična 

pohvala sublimira doživljaj i tumači pojave i ljude. Anticipacijom događaja kao vezanom 
trakom objedinjena je razuđena kompozicija, organizujući se na bazi simboličnih 
hrišćanskih brojeva. Sačinivši tako grandioznu istoriju Nemanjinog, Stefanovog i 
Savinog doba, Domentijan je Nemanjinu ideju o božanskom poreklu svoje loze proširio 
na ceo srpski narod, uzdižući ga na nivo izabranog Božjeg naroda, Novi Izrailj.

Kao pandan ovakvom osnivaču srpske crkve, Domentijan je, takođe po želji dvora, 
sastavio novu verziju Života svetog Simeona (1264), kompilirajući svoje prethodno delo i 
Stefana Prvovenčanog, i razvijajući retorične elemente pozajmicama iz Pohvale knezu 
Vladimiru od Ilariona Kijevskog (iz 1049) utvrdio svog junaka kao izabranog 
"ravnoapostolnog" srpskog vladara.

Teka kad je prestala da bude ideološki tumač nedavno proteklih događaja, srpska 
biografija je mogla da postane maštovita romaneskna priča koja angažuje čitaočevo 
saosećanje. Upravo to je Život svetog Save, koji je krajem 13. veka napisao hilandarski 
monah Teodosije. U poimanju svetog Save on je načinio radikalan zaokret. Sve što je kod 
Domentijana u oblikovanju Savinog lika bilo apstraktno, Teodosije je preveo na 
konkretno. On je primer srednjevekovnog realizma. Ali sveti Sava nije zbog toga manje 
svetac, on je samo pristupačniji, bliži čoveku, koji može da saoseća sa njime i da sledi 
njegov primer. Teodosije je od Domentijana preuzeo celokupnu kompozicionu građevinu 
i nije morao da rešava teške istoričarske probleme, ali je zato maestralno razvio umetnost 
kazivanja istih sadržaja drugim poetskim jezikom. Domentijanovu retoričnost i poetičnost 
podredio je čistoj naraciji i tako postigao žanrovsko jedinstvo i stilsku ujednačenost. 
Stvorio je široku pripovedačku reku i jarkim bojama slikao vreme, ljude i njihove odnose. 
To je jedna dinamična freskoslika Srbije 13. veka. Njegovo delo je prvi srpski roman. 

Teodosijevi junaci uvek su u stanju povišene osećajnosti, koja se prenosi i na čitaoce. 
Duše svojih junaka Teodosije podvrgava prefinjenoj psihološkoj analizi. Stoga je po meri 
njegovog talenta možda više od svetog Save bio njegov drugi junak, isposnik i podvižnik 
sveti Petar iz planine Koriše više Prizrena. Teodosijev Život Petra Koriškog, jedina prava 
srpska hagiografija (1310), pruža bogat repertoar plastično naslikanog nadrealnog sveta 
pustinjakove mašte i mogućnost za duboko poniranje u potresan svet njegovog 
unutrašnjeg života. To je najbolja psihološka novela, koja prevazilazi srednjevekovne 
ideje i poetiku. Teodosije je rastvarao Domentijanov zgusnuti splet sva tri književna 
žanra. Pored ovih narativnih dela, Teodosije je svojim junacima posvetio brojna dela 
crkvene poezije i jednu retoričku pohvalu, poštujući kanonski model obrednih književnih 
vrsta.

Kraj 13. veka doneo je srpskoj publici jednu novu literaturu, koja otvara pogled na svet 
viteštva i kurtoazije, drugačiji od onog koji joj se dotle nudio. To su slavni romani o 
Trojanskom ratu i o Aleksandru Makedonskom, koji se na srpskom jezičkom prostoru 
usvajaju na stvaralački način uz korišćenje razvijene epske poetike, što predstavlja 
poredno svedočanstvo o njenim kvalitetima. Pojava ovih romana bila je veoma 
produktivna, jer je pružala model jednog literarnog sistema koji srpski pisci ubuduće ne 
mogu zaobići. Nasuprot tome, znatno kasnije bledo prevedeni romani o Tristanu i Izoldi, 

o Lanselotu i o Bovi od Antone nisu ostavili nikakvog traga u srpskom književnom 
životu. 

U vreme punog uspona srpske države, ali i čestih nasilnih smena na srpskom prestolu, 
naslanjajući se na Domentijanovu poetiku, pisao je arhiepiskop Danilo Drugi. On je 
pokušao da u tradicionalnoj formi srpske biografije objasni složenu sudbinu ljudi kojima 
je poreklom određeno da ispunjavaju težak zadatak vladara, i tako je proširio temu o 
odgovornosti vladalačkog poziva, istaknutu još krajem 12. veka. U Danilovom delu je 
stoga u prvom planu čovek i njegov odnos prema dobru i zlu, a istorija je fon na kome se 
rešavaju pitanja ličnosti, morala, ideja. O svome vremenu Danilo svedoči kroz biografije 
triju ličnosti iz vladarske porodice, vezanih emotivnim i idejnim sponama. To mu je dalo 
mogućnost da izgradi tri snažne ličnosti i iznese više gledišta o istom vremenu. 

Kraljica Jelena je idealna majka i vladarka, u starosti uzorna monahinja. Ona je literarni 
pandan Nemanji (1316). Njen stariji sin, kralj Dragutin, iako je prestupom prema ocu 
oskrnavio srpski presto, nije negativan junak; on se iskreno kaje i snagom svoje volje 
stiče poštovanje (1317). Autobiografiju mlađeg brata, kralja Milutina (1317), gde su 
njegovi brojni ratni uspesi pripisani nebeskoj zaštiti srpskih svetitelja, Save i Simeona, 
Danilo je (1321) preradio u opširnu biografiju, oslobađajući je pri tom hagiografskih 
primesa i suvišne retorike, čuda i patetike, i tako Milutinov život izneo kao koherentan 
ciklus pričanja o ratovima, a uspehe na bojnom polju mogao je slobodno pripisati 
Milutinovoj ratnoj veštini. Danilo je zadržao tradicionalnu koncepciju o dvostrukom 
podvigu idealnog srpskog vladara, državničkom i duhovnom, ali ne insistira na 
Milutinovom ličnom duhovnom podvigu, jer je ideal čoveka i vladara sada viđen u 
Aleksandru Makedonskom, s kojim on poredi svoga junaka. Srpski vladar nije više brižan 
otac Nemanja, nego moćan vladar jedne države na pragu carstva. Sakupljene u jednom 
zborniku, ove tri biografije čine širu verziju istorije Milutinovog doba, što predstavlja 
značajan korak u proširivanju istorijskih koncepcija u srpskoj književnosti. 

U istom pravcu nastavio je da piše i Danilov anonimni Učenik. On je opisao život svoga 
učitelja (posle 1337), ali je u njemu obradio samo duhovni život i crkvenu karijeru 
Danilovu, a bogatu državničku delatnost prikazao proširenjem Danilove uloge u 
biografijama vladara koje je napisao Danilo, dok je u biografijama kralja Stefana 
Dečanskog (posle 1331) i njegovog sina Dušana kao kralja (posle 1335), kojima je on 
sam autor, Danilu od početka poverio vodeću ulogu. Objedinivši potom, sve ove 
tekstove, i dodavši im seriju životopisa srpskih crkvenih poglavara, od Danila i drugih 
pisaca, Učenik je sastavio veliki istorijski kodeks, nazvan Danilov Zbornik, kojim je 
postignut najviši stepen u razrađivanju narativne strukture u srpskoj srednjevekovnoj 
književnosti.

Istovremeno, Učenikovo delo predstavlja i krajnji domet srpske biografike kao originalne 
forme koja u hagiografskom obliku izlaže poetizovanu istoriju. Učenikov Stefan 
Dečanski negativan je lik, te je zadatak vladarske biografije u tom tekstu poveren drugim 
junacima. Ka duhovnom podvigu usmeren je tadašnji crkveni poglavar, arhiepiskop 
Danilo, a mladi kralj Dušan razvija se prema ratničkom podvigu. Hagiografski model 
morao je biti napušten, a glavna pažnja pisca posvećena je ratnim događajima. Oni u 

Učenikovim delima zauzimaju centralna mesta. Model za tu opširnu ratničku naraciju 
nađen je u Srpskoj Aleksandridi, srpskoj verziji slavnog romana, a s njom i lik idealnog 
srpskog vladara prerasta u lik ratnika i viteza, koji je, kako se prema nedovršenom 
životopisu Dušanovom naslućuje, upravo njemu i namenjen. Srpska proza se tako 
postepeno usmerava ka viteškom romanu. Ali, pad carstva zaustavio je ovaj proces 
sekularizacije srpske književnosti, a Dušanovi naslednici nisu imali vremena i ambicija 
da u književnosti objašnjavaju njegovu vladarsku veličinu. Tako se završava dugotrajni 
tok srpske biografske književnosti kao poetizovane hronike Nemanjinih potomaka.

Raspad hagiografske forme i kretanje ka viteškom romanu, kao beletristici, ostavlja 
nepokrivenom istorijsku komponentu srpske biografike. Već poslednja poglavlja 
Danilovog Zbornika i nisu ništa drugo do kratke istorijske beleške. U drugoj polovini 14. 
veka nastaće i prvi srpski istorijski žanrovi, letopisi i rodoslovi, koji su vremenom 
dobijali sve veći značaj. U isto vreme javljaju se novi oblici, traže se nove literarne 
forme, oslobođene istorijskog zadatka, kao što su učene poslanice, poetski zapisi, 
artistički izvedeni stihovi i druge. 

U krilu crkve odvijala se obimna književna delatnost, u prvom redu obredna poezija, koja 
je čitavo vreme pratila uspostavljanje svetačkih kultova, a s njom i njen sastavni deo, 
kratko žitije. U drugoj polovini 14. veka ona dostiže svoj vrhunac. Ali uskoro se, s 
turskim napadima, javljaju nove teme i novi tonovi u srpskoj književnosti. U zapise i 
druge kraće žanrove useljava se tuga i jadikovka, individualna i kolektivna. Ta 
raspoloženja će dati osnovni ton i literaturi kosovskog podviga. 

Podvig kneza Lazara i kosovskih junaka (1389) izazvaće čitav ciklus poetskih sastava. 
Lazarevi naslednici se trude da održe srpsku državnu organizaciju naslanjajući se na 
tradicije Nemanjića. Tako u dvorskoj sredini, kao i pre, nastaju spisi koji kroz lik jednog 
junaka objašnjavaju položaj i idejne osnove Lazarevića. Nova dinastija stvara svoga 
svetog pretka. A on je nov tip junaka, on je vladar s jednim podvigom, jednom bitkom. Ta 
je bitka izgubljena, ali knez Lazar je pao viteški, braneći pred najezdom varvara druge 
rase i s drugog kontinenata evropsku hrišćansku civilizaciju. On je moralni pobednik, 
može biti junak hrišćanskog speva. Njegova tema je identifikacija vere i otačastva, 
bezgranične privrženosti hrišćanskom idealu koja ide do svesne žrtve, tema prednosti 
duhovnog nad materijalnim, nebeskog carstva nad zemaljskim carstvom. Ali nije samo 
knez hrišćanski heroj. Podvižnici su i njegovi vitezovi koji ginu zajedno s njime. Oni su 
zatočnici vernosti vladaru, osećanja časti i dužnosti. Filozofija dužnosti preneta je s 
vladara i na sve učesnike bitke. Nemanjina teorija vlasti je proširena - svi pripadnici 
vojničkog, feudalnog reda dužni su da štite veru, narod i zemlju.

Sve su to razlozi da se ne opisuje ceo Lazarev život, nego samo taj jedan jedini podvig. 
Hrišćanski podvig kneza Lazara i kosovskih junaka dovoljan je za njihovo proslavljanje. 
Traži se nova forma i nov uzor. Podvig kosovski blizak je ranim hrišćanskim martirijima, 
pričama o prvim mučenicima, koje mučenička smrt uzdiže među izabrane, svete. Spisi o 
knezu Lazaru pišu se u obliku pohvale, epsko-lirskim postupkom i povišenim emotivnim 
nabojem. Umesto veličanstvenosti starih biografija ovde prevladava osećajnost, sapatnja 
umesto divljenja, nema likovanja, sve je tužno i uzdržano, tiha smirenost koja proističe iz 

dubokog uverenja da se postupilo kako se moralo. To je otmena poezija žrtve i moralne 
pobede. 

Osnov ove kosovske poezije jeste sjajno Povesno slovo, koje je neposredno posle bitke 
(1392) napisao patrijarh Danilo treći u veoma negovanom stilu "pletenije sloves". 
Njegovo delo sadrži sve elemente kosovske teme potonjih spisa i kosovskog mita usmene 
poezije. Kosovska tema jeste prvi sačuvan i potpuno jasan primer simbiotičke 
povezanosti pisanog i usmenog poetskog sistema srpskog srednjeg veka: ista tema sa 
svim sastavnim delovima neguje se istodobno u obe poezije. Među Danilovim 
sledbenicima jesu i drugi ljudi s dvora. To je dvorska literatura. Tu su učena knjeginja 
Milica, udovica Lazareva, prva srpska pesnikinja tuge i bola, Jefimija, čuvena vezilja, 
despotica i monahinja, Lazarev sin i naslednik, mladi despot Stefan Lazarević, državnik, 
vojnik i pesnik renesansno intonirane ljubavne lirike, koju otkrivamo u njegovom 
pesničkom traktatu o ljubavi Slovo ljubve, i drugi. Deset spisa za dvadeset godina. 

Izbeglice s balkanskih prostora ispred turske najezde donose u Srbiju i drugačije literarne 
tokove. Među njima je Grigorije Camblak, koji za vreme svog kratkog boravka u 
Dečanima piše Život Stefana Dečanskog (oko 1405) kao velikomučenika, potpuno u 
tradiciji bugarske Trnovske škole, u strogo hagiografskom maniru kakav u Srbiji nikad 
nije negovan. Dok se Camblak i delom kao i životom zalagao za slovensko i balkansko 
duhovno jedinstvo pred turskom opasnošću, njegov zemljak Konstantin Filozof traži 
hrabrog ratnika kadrog da se s mačem u ruci suprotstavi inovernom osvajaču. Taj ideal 
našao je u svome zaštitniku despotu Stefanu Lazareviću i posvetio mu je opširnu 
biografiju Život despota Stefana (1433). Posle mnogo godina u sasvim drugačijim 
prilikama Konstantin je ostvario onakav književni lik vladara kakav je začinjao Danilov 
Učenik. Idealan vladar je uspešan ratnik i plemenit vitez, prefinjen umetnik i neustrašiv 
borac za hrišćansku kulturu, čovek velike moralne snage, koju crpi iz privrženosti svome 
tlu i istoriji svoga naroda. Time, a ne nebeskom zaštitom, on je junak novoga vremena. A 
to novo vreme vidi se i u drugačijem, objektivnom viđenju ljudi i događaja. Sam despot 
inicirao je prevođenje vizantijskih hroničara, sastavljanje srpskog rodoslova, proširenje 
letopisa. Pored interesovanja za antičku istoriju, racionalni duh epohe otkriva se i u 
tekstološkim i lingvističkim poduhvatima despotovog dvora i okoline. Stefan Lazarević i 
Konstantin Filozof otkrivaju pogled na humanistička i renesansna kretanja u srpskom 
književnom životu, sasečena i zatanjena teškom tragedijom gubitka srpske državne 
samostalnosti i mnogovekovnim robovanjem gospodarima bez kulturnih tradicija. 

Pa ipak, i u takvim prilikama oskudno književno stvaranje i dalje je okrenuto idealnim 
junacima onoga tipa koje je ostvarila srednjevekovna književna produkcija. Junaci su 
sada poslednji predstavnici srpske državnosti, sremski despoti Brankovići, kojima su 
tokom prve polovine 16. veka posvećeni kultni spisi, službe i kratka žitija, u 
Krušedolskoj književnoj školi, koja neguje ništa manje artistički stil od svojih velikih 
uzora ranije epohe. Umesto da se razvija preporodnim tokovima, kao što je i započinjala, 
srpska književnost ostaje na pozicijama na kojima ju je strana najezda zatekla. Pisana reč 
nalazi podsticaj u usmenoj, tradicijskoj reči, pa tako ni patrijarh Pajsije, želeći da napiše 
Život cara Uroša (1642), ne čini ništa drugo nego stari hagiografski okvir ispunjava 
novim usmenim predanjem. U doba velikih obnova evropske kulture, srpska kultura, 

izdvojena iz Evrope kordonom turskog oružja, pokušava da se obnovi iz sebe same; 
pisana književnost naslanja se na usmenu poeziju, koja živi intenzivno, crpeći svoja 
nadahnuća, etička načela i plemenitu osećajnost iz svedočanstva srednjevekovne epohe, 
sačuvanih u knjižnicama starih manastira. 

Slikarstvo u srednjem veku

Vojislav J. Đurić

•

I Priroda osobine, vrste i tokovi 

•

II Odlike najstarijih dela 

•

III Od Stefana Nemanje do Kralja Milutina 

1. Monumentalnost i plastičnost 
2. Ćirilski ukras između Istoka i Zapada 

•

IV Od Kralja Milutina do raspada carstva 

1. Klasicizam i akademizam 
2. Doba emocionalnosti i raskoši 

•

V Od raspada carstva do pada pod Turke 

1. Uporednost dramskih i lirskih tokova 
2. Otmenost i seta 
3. Prodor gotike i renesanse 

I Priroda osobine, vrste i tokovi

Život slikarstva u Srba u srednjem veku određivao je niz činilaca različite vrednosti i 
snage, među kojima su, svakako, najvažnije: veličina, moć i sudbina srpskih državnih 
tvorevina; konfesionalna pripadnost naroda i položaj njegovih crkvenih ustanova u 
odnosu na Carigrad i Rim; razvijenost društva i mogućnost ktitora; svrha religioznog 
slikarstva, ali i njegova politička uloga.

Vremenski okvir slikarskog stvaranja među Srbima u srednjem veku može se tačno 
odrediti. Po sadržaju religiozno, bez i jednog laičkog traga, ono se usadilo u srpsku 
sredinu po prihvatanju hrišćanstva, u drugoj polovini 9. veka. Istina, prva dela su uništena 
- najstarija očuvana su s kraja 10. veka. Ugasilo se uporedo s nestankom poslednje srpske 
države pred sam kraj 15. veka, kada je izgubilo neka od bitnih stvaralačkih svojstava.

Istorijska pozornica bile su mu središnje oblasti balkanskog poluostrva između reka Save 
i Dunava na severu i Jadranskog i Jegejskog mora na jugu, od reka Timoka i Strume na 
istoku do Vrbasa i Cetine na zapadu. U prva vremena središta su mu bila oko reke Raške, 
a potom na jadranskom primorju između Cetine i Bojane, dakle u oblastima prvih 
državnih tvorevina Srba. Zatim, pratilo je uspon i širenje Srbije i Bosne, koje su u 14. 
veku zauzimale najveće prostranstvo. Postepeno se regionalizovalo kako su pojedine 
oblasti Srba postajale manje-više samostalne države: u Seru, Epiru i Tesaliji, u 
Povardarju, na Kosovu, u Pomoravlju, u Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori, u primorskim 
komunama. Kako je koja oblast potpadala pod Turke, prvo one na jugu i istoku, tako je 
gubilo dotadanje oblike i osobine. Taj proces trajao je čitav vek: oblasti u Makedoniji bile 
su izgubljene krajem 14. veka, a u Hercegovini i Crnoj Gori krajem sledećeg stoleća.

Od presudne je važnosti po duh srpskog slikarstva bilo to što su gradovi srpske države na 
jadranskoj obali i oblasti u neposrednoj njihovoj zaleđini bili pod uticajem velikih 
apeninskih duhovnih i umetničkih središta, kakva su bila Rim, Venecija i Apulija, dok su 
predeli naseljeni Srbima u unutrašnjosti Balkana bili okrenuti vizantijskim političkim i 
kulturnim centrima: Carigradu, Solunu i Svetoj Gori. Taj položaj srpskog naroda, između 
Istoka i Zapada, postao je posebno osetljiv posle rascepa crkava sredinom 11. veka, kada 
je veći deo Srba ušao u jurisdikciju Carigradske patrijaršije, a onaj manji, primorski, 
zajedno sa romanskim stanovništvom u gradovima, u nadležnost Rimske kurije. Do 
početka 13. veka pravoslavni Srbi bili su u vlasti Ohridske autokefalne crkve, dok i sami 
nisu 1219. godine dobili autokefalnost. Katoličko stanovništvo imalo je, do kraja 11. 
veka, svog crkvenog poglavara u licu arhiepiskopa u gradu Baru, koji se, kasnije, počeo 
nazivati primusom srpskim (primas Serviae). Međutim, i nadbiskupija dubrovačka 
pretendovala je na jurisdikciju u Srbiji, kao što je i grad Bari, na naspramnoj obali 
Jadrana, dugo bio crkveno-upravno središte za nekoliko katoličkih biskupija u Srbiji. 

Stojeći vekovima licem u lice, pravoslavno i katoličko slikarstvo ponašalo se različito od 
graditeljstva ili vajarstva. Dok su pravoslavne crkvene građevine i njihov vajani ukras 
mogli izgledati potpuno zapadnjački i biti izvedeni u romaničkom i gotičkom stilu uz 
sačuvanu funkciju pravoslavnog prostora, dotle je slikarstvo bilo veoma tvrdokorno u 
svojim vizantijskim ikonografskim rešenjima i stilskim shvatanjima. Slika, toliko puta 
predmet teoloških raspri u istočnoj crkvi, uporno je čuvala svoju pravoslavnost. 
Katoličko slikarstvo u Primorju, kao i ono u mnogim Italijanskim gradovima, sve do 
pobede gotike, volelo je vizantijsko-romanička i vizantijsko-gotička prožimanja na 
freskama i ikonama, obogaćujući novom ikonografijom humanističku sadržinu slika. Bez 
većih sukoba na rubovima pravoslavlja i katoličanstva, ali uvek na oprezu, obe su crkve 
išle svojim putem u slikarstvu, sve do pred kraj srednjeg veka. 

Na umetnost Srba od uticaja je bila, gotovo od kraja 13. do početka 14. veka, i činjenica 
da se u bosanskoj državi pojavila posebna crkvena organizacija, tzv. crkva bosanska. 
Pravoslavna i katolička hijerarhija smatrali su je jeretičkom.

Nosioci umetničkog stvaranja bili su, pre svega, članovi vladarskih kuća i crkveni 
poglavari, od 14. veka još i ugledni vlasteoski rodovi i oblasni gospodari. U primorskim 
gradovima, među katolicima, to su bili, pored aristokratije, u ranija vremena pripadnici 
benediktanskog reda, a od 13. stoleća franjevci i dominikanci. 

Ktitori i donatori znatnije su uticali na programe slikarstva i na njegovu ideološku 
sadržinu. Svi su želeli da ubeleže sopstvenu ulogu ili ulogu svojih rodova u državnim ili 
crkvenim poslovima. Primeri su postojali u vizantijskim i zapadnjačkim središtima. 
Ikonografski uzori zato su pozajmljivani, ali i prerađivani za domaću upotrebu. Tako je 
Srbija uspela da izgradi, pre svega preko različitih portreta ktitora, posebnu vladarsku i 
vlasteosku, crkvenu i monašku ikonografiju.

Slikari su u Srbiju dolazili sa strane, većinom po pozivu, ali je slikarskih radionica 
domaćih majstora bivalo tokom čitavog srednjeg veka. Stranci su imali odlučujuću ulogu 
u prelomnim trenucima, kada su donosili najnovija umetnička shvatanja i visoka merila 

razvijenih sredina. To se naročito osetilo u Srbiji na početku 13. i na početku i kraju 14. 
veka, kada su po pozivu ili po nuždi u Srbiji radili najveći slikari iz Carigrada ili Soluna. 
U primorskim gradovima grčki slikari (pictores graeci) su se ubeležili u istoriju slikarstva 
krajem 13. i u prvoj polovini 14. veka, a venecijanski, i italijanski uopšte, na početku 
renesanse.

Srbi su negovali tri slikarska roda: zidno slikanje ili živopis u fresko-tehnici, slikanje na 
drvenoj ploči ili ikonopis, obično u tehnici tempera sa zlatnom podlogom, i slikanje na 
pergamentu ili papiru, iluminaciju ili minijaturu u rukopisnim knjigama, izvedenu 
raznobojnim mastilima, temperom i, ponekad zlatnim listićima. Kod katolika sva tri roda 
išla su, u stilskom pogledu, ruku pod ruku; kod pravoslavnih Srba knjižni ukras imao je 
svoje posebne zakone. Rukopisna knjiga kod svih Slovena koji su upotrebljavali ćirilsko 
pismo (Bugari, Srbi, Rusi) nije sledila ukras u grčkoj knjizi, gotovo uvek stilski jednak s 
ikonopisom i živopisom. U Srba sva tri slikarska roda postala su istovetna po 
umetničkom jeziku tek u 14. veku.

Istorijska razdoblja srpskog slikarstva i umetnosti u celini gotovo da se poklapaju s 
osnovnim periodima srpske političke i državne istorije. Nesumnjivo da su, unutar 
vremenskih granica srpske umetnosti, bile presudne tri cezure. Prva se dogodila oko 
sredine 12. veka, kada se počela uzdizati raška država i kada joj je na čelo stupio Stefan 
Nemanja. On je postao rodonačelnik dinastije koja je vladala dva veka. Država se 
učvrstila i proširila, pravoslavlje ukorenilo i, uskoro, dobilo svoju nacionalnu crkvu, a 
Vizantija postala kulturni i politički uzor. Iz Vizantije je prihvaćen, a zatim razrađen, 
monumentalni i plastični jezik slike, koji je dao pečat eposi. Druga izrazita promena 
dogodila se krajem 12. veka s prodorom Srbije u Povardarje i Makedoniju. Nova 
vizantinizacija društva, ustanova i umetnosti jasno je obeležila novu epohu. Stil koji je 
dobio ime po vizantijskoj carskoj porodici Paleologa zahvatio je, preko srpske dvorske 
radionice, sve srpske oblasti, pa delimično i one katoličke. Srpski vladar se počeo 
pripremati da zameni vizantijskog vasilevsa na prestolu Romejskog carstva. Država se 
sredinom 14. veka prostirala od Dunava i Save do jadranskog, Jegejskog i Jonskog mora 
čak tamo do Korintskog zaliva. Slom toga carstva pripremao se postepeno, a bitka na 
Marici 1371. godine događaj je koji ga je obeležio porazom na bojnom polju. Turci su 
zauzeli ili potčinili velike oblasti na jugu zemlje. Novo razdoblje nije bilo osobeno samo 
po političkoj razjedinjenosti srpskih država i oblasti nego i po raznovrsnosti lokalnih 
pojava i škola. Ipak, glavni uzor je ostao Solun sa Svetom Gorom i njihovo novo, 
emocijama natopljeno slikarstvo. Primorski katolički krajevi prihvatili su, tada, gotički 
stil sa Zapada, utičući njime i na pravoslavne vernike i na vernike crkve bosanske, koji su 
bili prisnije povezani s jadranskim gradovima. 

Između prelomnih događaja u srpskoj umetničkoj istoriji, koji su uticali i na slikarsko 
izražavanje, bilo je i manje značajnih uspona, zrenja i padova, koji su, ipak, ostavili dosta 
vidljiv trag. Oni u periodizaciji označavaju posebnost manjih razdoblja ili umetničkih 
celina, osobito u 14. i 15. veku.

II Odlike najstarijih dela

Tokovi slikarstva u Srba od sredine 12. veka ne mogu se vaspostaviti, jer je malo 
sačuvanih fragmenata nekadašnjih celina. Teškoću predstavlja i to što su jedni, oni iz 
unutrašnjosti zemlje, iz središta raške države, stariji čitav vek od drugih, mlađih, onih s 
jadranskog primorja. Ipak, koliko god nedovoljni da pruže potpuniju sliku zbivanja na 
umetničkom planu, oni otkrivaju dva istočnika nadahnuća slikara koji su, u ta davna 
vremena, među Srbima radili. U Rašku su se, u 10. veku, slivali uticaji iz vizantijske 
provincije, u Zetu su oni dolazili s Apeninskog poluostrva i iz starih romanskih gradova, 
kakav je bio, već u to doba, Dubrovnik. 

Freske najstarijeg sloja u rotondi Sv. Petra i Pavla u Rasu sačuvane u tamburu kupole i 
potkupolnom prostoru, s nekoliko scena iz života Hristovog, od Blagovesti do Krštenja, 
imaju neke retke osobenosti, za koje ne postoje dovoljno pouzdane analogije. Freske u 
kupoli u bogatim i slikanim okvirima, a u potkupolnom prostoru obuhvaćene su 
sistemom ornamenata i krstića po čelima lukova i u nišama, ugrebenim u svež malter. Uz 
pomoć grafitne tehnike, oponašana je raskošniji sistem uokviravanja ornamentalnim 
trakama u štuku, kakav se primenjivao u karolinškoj i otonskoj umetnosti na zapadu 
Evrope. Figure uzdržanih pokreta, skoro bez plastičnosti, svedene u boji na okerne i 
ružičaste tonove, s dvobojnim belim i žutim pozadinama, imaju daleke sličnosti s retkim 
vizantijskim provincijskim proizvodima s kraja 10. i sa samog početka 11. veka (Koropi 
na Atici, Sv. Stefan u Kosturu). Veoma isprane, ove freske ne pružaju mnogo podataka o 
mešavinama vizantijskog i zapadnjačkog stilskog izraza. 

Više je o tome dokaza na delima s područja zetske države, Dubrovnika i njegove okoline. 
Fragmenti živopisa iz dubrovačke katedrale, iz crkvica Sv. Nikole na Prijekom i Sv. Ilije 
na Lopudu, većinom pronađeni prilikom arheoloških iskopavanja, pokazuju da je, u 
decenijama oko 1100. godine, bila u gradu omiljena slika na kojoj su vizantijski tipovi 
svetitelja i vizantijska stilizacija oblika bili pojednostavljeni na romanički način: crtež je 
znatnije podebljan, senke pojačane, modelacija ostavljena bez polutonova, a podvučena 
je izražajnost lica i pokreta.

Uravnotežen odnos između vizantijskih i romaničkih stilskih obeležja znao je na 
dubrovačkim delima, prevagom jednih, biti narušen; najčešće bi pretegnula ona 
romanička, zapadnjačka. Tako je to u programu i stilu slikarstva u crkvici Sv. Jovana 
Preteče na ostrvu Šipanu. Vizantijske osobine zastupljene su samo u programu apsida s 
Deisisom i crkvenim ocima, gde još i poneki svetiteljski lik podseća na vizantijski 
prototip, dok su pojedinačne figure u naosu i anđeli u svodu romanički.

Dubrovački slikari radili su, sasvim izvesno, i za velikodostojnike srpske države u Zeti. 
Nekoliko glava sa živopisa iz ruševina crkve Sv. Tome u Kutima u Boki Kotorskoj delo 
su iste ruke kao i nekoliki svetiteljski likovi otkopani u dubrovačkoj ranoromaničkoj 
katedrali. Crkva Sv. Tome bila je znatne veličine u odnosu na istovremene zadužbine u 
Zeti, a i živopis je bio uokviren plitkoreljefnim ornamentima i profilima u štuku, što 
otkriva, kao i raskošna plastika ikonostasa, da je njen ktitor morao biti ugledan 
dostojanstvenik u državi, ako ne i sam kralj.

Dve druge crkve iz istog doba s kraja 11. ili s početka 12, primeri su dvaju suprotnih 
opredeljenja ktitora. U Sv. Mihailu u Stonu, zadužbini zetskog kralja, najverovatnije 
Mihaila, ostao je znatan deo fresaka jednog potpuno romaničkog programa dekoracije: 
Prvi greh u apsidi Maiestas Domini u svodu oltara, Jevanđelisti i stojeći sveci u bočnim 
nišama, kralj ktitor s modelom crkve u rukama. I sve to izvedeno je u provincijskoj 
varijanti romaničkog stila, s izrazitim izobličenjima, čiji su se visoki uzori nalazili u 
rimskom slikarstvu iz 11/12. veka. Nasuprot ovom shvatanju bio je slikar što je radio 
freske u jednobrodnoj crkvici na Paniku kod Trebinja, sada srušenoj. Istančano nacrtane 
glave svetitelja, blage plastičnosti, sasvim su vizantijske po stilu. Bile su propraćene 
grčkim natpisima, što se vidi po otkopanim ostacima. Grčki natpisi na freskama s Panika 
jedinstveni su, jer su sve ostale, iz dubrovačkog kraja, bile s latinskim natpisima. To je 
samo spoljašnja oznaka za konfesionalnu pripadnost ovih crkava - jedne su bile u 
katoličkom kultu, druge u pravoslavnom. Sam zetski kralj, sudeći po odeći i insignijama s 
portreta u Sv. Mihailu iznad Stona, sledio dvorsku modu i običaj zapadne Evrope. U ta 
vremena, romanski Dubrovnik bio je za susednu Zetu, a pogotovo za svoju neposrednu 
srpsku okolinu, umetnička matica i glavni posrednik u vezama s evropskim Zapadom. 

III Od Stefana Nemanje do Kralja Milutina 

1. Monumentalnost i plastičnost

U sedmoj deceniji 12. veka na prestolu srpske države u Raškoj učvrstio se veliki župan 
Stefan Nemanja. Ubrzo, njegova zemlja je izbila na more između Pelješca i Skadra i tu 
manje-više ostala kroz ceo srednji vek. Naslednici su zemlju, do kraja 13. veka, proširili 
na Sever, nekad i do Save i Dunava, na Jug skoro do Skoplja. Iako su Nemanjini sinovi 
stekli titulu kralja i osamostalili crkvu dobivši za nju autokefalnost, razvili privredni 
sistem i kovali novac, postali i bogatiji i kulturniji, vreme, delo i ličnost Stefana Nemanje 
ostali su veliki uzor i primer za oponašanje potonjim naraštajima. On je odmah po smrti 
stekao glas mirotočivog svetitelja, pa su se njegovi potomci smatrali svetorodnim, a 
njegove crkve i živopis shvatali kao pravi prototipovi. 

Stefan Nemanja je prekinuo dotadašnja umetnička lutanja - u njegovo vreme stvoren je 
novi tip crkvene građevine na ukrštanju vizantijskog plana i prostora s romaničkom 
spoljašnjom obradom, dok su uzori za živopis postale vizantijske vladarske ili vlasteoske 
zadužbine sa svojim tipičnim programskim, ikonografskim i stilskim osobinama. Kada je 
Nemanja ukrasio freskama svoj spomenik pobede, crkvu Sv. Đorđa ili Đurđeve stupove, 
na brdu iznad prestonice u Rasu, on je preselio tekuću vizantijsku dekoraciju u srpsku 
vladarsku zadužbinu. Savremeni hramovi vizantijske dinastije Komnina imali su na 
sličan način uokvirene scene i figure s mnogo linija, a odeće su bile zalepršane, s 
izuvijanim rubovima, kako bi se dobio utisak što većeg zamaha figura, a scena postala 
izraženija.

I mozaička scena Bogorodice Odigitrije, koju je, kao slavsku, Nemanja nabavio pred kraj 
života za svoj manastir Hilandar, nosila je, u velikim očima, znake svog unutrašnjeg 
života, kao toliki svetitelji komninskog vremena u Vizantiji. Istim idealima tada se 
stremilo na širokim prostranstvima pravoslavlja od Ladoge do Venecije, ali i u 

neposrednom srpskom susedstvu (Nerezi kod Skoplja i Veljusa, Bačkovo u Bugarskoj, 
Osios David u Solunu itd.). Smirivanje uzburkanih osećanja i oblika njima prikladnim 
počelo je već krajem 12. veka (primer: ostaci fresaka drugog sloja u Sv. Petru kod Novog 
Pazara). Taj tok je u Vizantiji naglo prekinut 1204. godine, kada su je latinski vitezovi 
slomili i pokorili dva njena duhovna središta. Carigrad i Solun.

Nemanjina glavna zadužbina, Studenica, živopisana je posle njegove smrti. Njegovi 
sinovi - Stefan, naslednik na prestolu, Vukan, veliki knez, i Sava, tada iguman manastira - 
pozvali su jednog uglednog vizantijskog slikara, koji je u novom duhu ukrasio crkvu 
1208/9. godine. Velike i dostojanstvene figure svetitelja, spokojni izrazi lica i smirene 
draperije, plastična jasnost obima figura i monumentalnost scene - novi su izrazi lepote. 
Akcenti raskoši u vidu zlatnih listića na pozadinama jednih fresaka i na natpisima, a 
skupoceni azur na pozadinama drugih i ukrasni okviri oko naročito poštovanih svetitelja - 
sastavni su deo prestižnih ambicija srpskog dvora u odnosu na okolne pravoslavne 
vladare. Lepota i raskoš studeničkih fresaka, a pogotovo autoritet Studenice kao 
mauzoleja prvog srpskog svetitelja, uticali su, koliko i opšte prilike na bivšem području 
Vizantije, na to da srpski kraljevi tokom 13. veka gledaju Studenicu kao veliki uzor.

Novi stil u Srbiji dobio je snažan podsticaj s dolaskom carigradskih slikara u Žiču, oko 
1220. godine, u vreme kada se ona dovršavala kao katedralna crkva autokefalnog srpskog 
arhiepiskopa. Sava, koji je izborio nov status Srpskoj crkvi, i prvi seo na njen presto, kao 
dugogodišnji svetogorski monah, dobro je poznavao umetničke prilike, tako da je uvek 
izabirao najbolje među grčkim slikarima za srpske zadužbine. 

Njegovom zaslugom doveo ih je i kralj Vladislav, kada je, oko 1225, živopisao manastir 
Mileševu, pripremajući ga za svoj i Savin mauzolej. Grčki slikari, najverovatnije iz 
Soluna, preneli su u Mileševu, u fresko-tehniku, stil slikarstva kakav se negovao u 
mozaičkim radionicama grada Sv. Dimitrija. On višestruko podseća na solunsko 
slikarstvo iz njegovih starih i uglednih svetilišta, kakva su bile crkve Sv. Dimitrija i Sv. 
Đorđa. Na pozadinama fresaka, u naosu pozlaćenim, iscrtani su mali pravougaonici kao 
imitacije mozaičkih kockica. To je bilo rešenje koje su, zbog svojih raskošnih efekata, 
mnogo puta kasnije primenjivali srpski vladari u svojim zadužbinama. Mileševske figure 
mnogo su plastičnije po izgledu nego one u Studenici i Žiči i neposredno vode konačnom 
ostvarivanju umetničkih ideala 13. veka. 

Pored velikih grčkih slikara, u Srbiji su radili i umetnici za koje se ne može utvrditi, kao i 
za slikare iz Bogorodičine crkve u Studenici ili iz Mileševe, da nisu znali srpski jezik. 
Zbog toga izgleda da su u pitanju domaći slikari ili stranci koji su se potpuno prirodili 
srpskoj sredini. Oni su slikali za arhiepiskopa Savu u žičkoj kuli-zvoniku, za kralja 
Radoslava u spoljašnjoj priprati i bočnim kapelama u manastiru Studenici, a jedna 
njihova skupina, verovatno jedan atelje, ostavila je traga u najstarijem sloju fresaka u 
Bogorodici Ljeviškoj (oko 1230), u crkvici Sv. Nikole u Studenici (Nikoljača, verovatno 
oko 1240) i u Morači (1251/2. godine). U njihovim starijim delima još se osećaju ostaci 
stila 12. veka, negde čak u grubom grafizmu, dok je u mlađima očevidan napor da se 
domognu tekućeg plastičnog iskaza. Postepeno popunjavanje forme volumenom posebno 
je vidljivo na delima radionice Ljeviša - Nikoljača - Morača. U Morači umetnik je 

dostigao vrhunac i u vrednosti i u stilskoj zrelosti. Morački ciklus posvećen sv. Iliji 
neposredno je prethodio najvećim delima epohe.

Freske u crkvi Sv. apostola u Pećkoj patrijaršiji (oko 1260) i Sopoćanima (oko 1265) 
predstavljaju vrhunce monumentalnog i plastičnog stila 13. veka. Prve se nadovezuju na 
Studenicu i Žiču i njihovu tamnu zvučnost i mističnu poetiku, druge su, svetlim bojama, 
zlatnim listićima na svim freskama, lepotom likova i njihovom atletskom građom, 
nastavak Mileševe i Morače i njihove ozarenosti antikom. Jedne su bile prikladnije 
crkvenim krugovima oko arhiepiskopije, druge dvorskim. Pećko Vaznesenje u kubetu, 
koliko i Raspeće u Studenici i ono u Žiči, simbolišu, poput svakog remek-dela, najviše 
umetničke ideale svoga doba, u ovom slučaju ideale srpskih duhovnika iz 12. veka. 
Sopoćansko Uspenje, kao i njegovi prethodnici u Srbiji, anđeo iz Vaskrsenja u Mileševi 
ili sv. Ilija u pećini u Morači, sažima estetiku visokih laičkih slojeva društva, i to ne samo 
u Srbiji. Sopoćani, kao srpski prestonički spomenik, sazdan i živopisan u doba 
oslobođenja Carigrada od Latina, u isto je vreme i spomenik pobede pravoslavlja nad 
katoličanstvom (otud i posveta sv. Trojici, o čijoj je prirodi bilo toliko sporova s 
katolicima). Sopoćanskom slikarstvu veoma bliske carigradske ikone Hrista i Bogorodice 
Odigitrije iz manastira Hilandara naliče, možda još više, na likove iz Deisisa u Svetoj 
Sofiji u Carigradu. One još neposrednije ukazuju na carigradske korene sopoćanskih 
shvatanja. 

U Sopoćanima je dovršen i program dekoracije koji se kroz 12. vek postepeno obrazovao 
- u oltaru liturgijske scene, u naosu Hristovo iskupiteljsko delo iskazano kroz ciklus 
velikih praznika, u priprati starozavetne, dogmatske i eshatološke teme. kroz ikonografiju 
portreta Nemanjića i istorijske scene iznesena su stanovišta iz srpske dinastičke 
ideologije: proslavljeni sveti preci, Simeon Nemanja i sveti Sava, kao starozavetni praoci 
i hrišćanski oci bogonosci, a srpski vladari kao čuvari pravoslavlja. Savremeni srpski 
dostojanstvenici tu su predstavljeni kao verni sledbenici i dostojni potomci svetih predaka 
i njihovog dela. U Mileševi je kroz slikarstvo pokazan položaj i odnos srpske dinastije 
prema vizantijskom vasilevsu, a time i izvesna duhovna podložnost Srbije Vizantiji; u 
studeničkoj bočnoj kapeli obznanjuje se simfonija između države i crkve u mladoj 
srpskoj državi, zasnovana na Nemanjinom podvigu odricanja od vlasti vere radi. Iako su 
ikonografska rešenja izrađena na vizantijskim obrascima ili iz Vizantije pozajmljena, ipak 
su srpski duhovnici, svojim teološkim i pravnim znanjima bitno uticali na to da se srpske 
dinastičke, vladarske i crkvene ideje na poseban način formulišu.

Posle Gradca (oko 1275), zadužbine kraljice Jelene supruge sopoćanskog ktitora, kralja 
Uroša I, čiji slikari još visoko stoje na vrednosnoj skali stvaralaštva, nastupa u Srbiji 
izvestan umetnički zastoj. Poslednja četvrtina 13. veka vreme je ponavljanja prethodnih 
shvatanja, ali bez ranijih velikih slikara (freske u kapeli u kapeli u Đurđevim stupovima 
iz 1282/83. sa značajnim istorijskim slikarstvom; Arilje 1296; sv. Petar kod Novog Pazara 
- treći sloj s kraja veka; ikona sv. Petra i Pavla u Rimu s portretima kraljice Jelene i 
njenih sinova kraljeva Dragutina i Milutina). Dok su se slikari u Srbiji držali starijih 
pouka, vizantijski slikari u velikim gradovima, Carigradu i Solunu, pripremali su, kroz 
minijaturno i zidno slikarstvo, jedan novi stil, koji će dobiti ime po novoj vizantijskoj 
dinastiji Paleologa. 

Slikarstvo srpskih kraljevskih zadužbina i katedrala u 13. veku popunjava u celini istorije 
vizantijskog slikarstva onu prazninu koja je nastala latinskim osvajanjem Carigrada i 
razaranjem Vizantije. Ono je proizvod najboljih slikara koji su u to doba radili u 
pravoslavnom svetu. 

*

U Boki kotorskoj, najvažnijem pristupu Srbije moru, dve biskupije, jedna katolička, sa 
sedištem u Kotoru, a druga pravoslavna, na poluostrvu Prevlaka, koja je pripala 
početkom 13. veka Srpskoj autokefalnoj crkvi, negovale su svaka svoje religiozno 
slikarstvo. Katoličke freske i ikone nosile su najčešće latinske natpise, mada ih ima i sa 
srpskoslovenskim; pravoslavne su bile propraćene slovenskim natpisima, mada ih ima i 
sa grčkim.

Pet - šest spomenika, nastalih u razmaku od kraja 12. do kraja 13. veka, otkrivaju 
ponašanje poručilaca slikarstva dveju konfesija. Ktitori su bili, u ta vremena iz redova 
srpskih i latinskih crkvenih dostojanstvenika i gradskog plemstva romanskog porekla. 
Ako se uporede tri svetiteljske figure u Sv. Luki u Kotoru, sa samog kraja 12. veka, iz 
zadužbine vlasteoske porodice Kazafranka, s freskama u apsidi crkve Rize Bogorodice u 
Bijeloj, iz prve dve decenije 13. stoleća, živopisane zaslugom pravoslavnog episkopa 
Danila, onda se vidi da ih dele natpisi, ikonografija i stilska obeležja. Natpisi u Sv. Luki 
bili su latinski, u Bijeloj grčki. Tri svetiteljske figure u Sv. Luki u odećama su od kojih su 
se jedne upotrebljavale u katoličkom, a druge u pravoslavnom kultu. U Bijeloj su freske 
Bogorodice kojoj se klanjaju dva anđela i Služba arhijereja u ikonografskom vidu koji se 
pojavljivao u ta vremena u vizantijskoj umetnosti, pa i u susednoj Ohridskoj 
arhiepiskopiji, u čiji je sastav po svoj prilici ulazila pravoslavna episkopija Boke 
kotorske. Stilske osobine fresaka u Sv. Luki, s mešavinom komninskih vizantijskih crta i 
onih romaničkih, ima paralele u živopisima apulijskih pećina toga vremena, dok freske u 
Bijeloj nose crte osobene za vizantijsko slikarstvo s početka 12. veka, iz vremena kada se 
stilski izraz počeo oslobađati komninskih linearnih rešenja. 

Sedamdesetih su godina 12. veka freske u katoličkoj crkvi Sv. Pavla u Kotoru, nad 
grobom ktitora Pavla Barija, i u pevnici pravoslavne crkvice Sv. Petra u selu Bogdašići, 
urađene zaslugom srpskih episkopa s Prevlake. Figura apostola Pavla iz Sv. Pavla ima 
izvesne naturalističke crte gotičkog porekla, mada iskazane kroz vizantijsku stilizaciju, a 
svetitelji i scene iz Bogdašića spadaju u izuzetno vredna dela nekog slikara koji je iz 
unutrašnjosti Srbije preneo sopoćanske pouke na Jadran.

Freske s kraja 13. veka u Sv. Mariji na Rijeci (Koleđati) u Kotoru vrhunac su u 
kotorskom stvaralaštvu iz toga vremena i veoma rečit primer za stanovišta katoličke 
crkve u vezi s religioznim slikarstvom na granici pravoslavlja. Program je sasvim 
katolički: scene stradanja Hristovog raspoređene oko scene Raspeća u apsidi, neobičan 
izbor pojedinačnih svetaca na zapadnom zidu. Međutim, jedva je gde odstupljeno od 
pravoslavne ikonografiji, dok se u stilu osećaju upadice gotike u vizantijska shvatanja. 
Verovatno je umetnik gledao u rimsko slikarstvo oko radionica majstora Toritija iz 
Ruzitija kao na svoj uzor.

Iz primera u Boki Kotorskoj vidi se da su slikari koji su radili za pravoslavne pomno 
pratili ono što se dešava u središnim oblastima Srbije, ostajući verni pravoslavnim 
shvatanjima slike, dok su katolički slikari upirali pogled u prekomorska umetnička 
središta, birajući sebi za uzor ona rešenja koja se nisu, na prvi pogled, razlikovala od 
pravoslavnih proizvoda. Čak su renesansni i barokni katolički prelati, vršeći kanonske 
vizitacije crkava, zabeležili da se do njihovog vremena sačuvala poneka crkva za koju se 
moglo reći da je tota depicta picturis graecis.

2. Ćirilski ukras između Istoka i Zapada

Odvojen život ukrasa u srpskoj rukopisnoj knjizi, bez bitnih doticaja s tekućim stilom 
fresaka ili ikona, naročito je izražen u vremenu od kraja 12. do kraja 13. veka. Tekao je, 
pre svega, kroz slikarstvo inicijala, pa tek zatim zastavica i vinjeta, dok je ilustracija ili 
slika na celim stranicama bilo samo po izuzetku. Gotovo da je isti život imao ukras u 
istovremenoj ruskoj i bugarskoj knjizi.

Na početku stoje dve bogato ukrašene knjige s kraja 12. veka, Miroslavljevo i Vukanovo 
jevanđelje. U prvoj preovladavaju veliki inicijali geometrijskog, biljnog, zoomorfnog i 
figurativnog sastava, u drugoj su najčešći mali inicijali s geometrijskim prepletom, nekad 
u vrhu s vučjom glavom. Ali Vukanovo jevanđelje ima dve figure, izvedene u crtežu, na 
celim stranama - jevanđelistu Jovana i Hrista Emanuila. I dok Miroslavljevo jevanđelje, 
rađeno negde u jadranskoj zaleđini, nosi obeležja romaničkog stila, mada prenosi i starije 
slovensko predanje, dotle figure u Vukanovom jevanđelju pokazuju osobine vizantijskog 
stila iz doba Komnina. 

Prosečan srpski rukopis iz 13. veka ima skromnije inicijale od ova dva rukopisa; najviše 
ih je geometrijskog i teratološkog karaktera. "Zverinji stil" inicijala vezuje ih za 
opšteslovenski ukras u ćirilskoj knjizi. Posebno ga je volela prepisivačka radionica u 
manastiru Hilandaru. Na toj osnovi bio bi, s vremena na vreme, izrađen poneki raskošniji 
ili neobičniji rukopis. Hilandarsko jevanđelje (br. 22), s početka veka, odlikuje se 
lepotom velikih inicijala, čiji su oblici podstaknuti Miroslavljevim jevanđeljem; raskošna 
njihova pozlata, jedinstvena u 13. veku. otkriva da je ktitor bio neki bogat poručilac. 
Beogradski parimejnik, iz istog doba, ima nekoliko izuzetno nacrtanih figurativnih i 
životinjskih inicijala, koji i priliče tom, valjda najlepše ispisanom srpskom rukopisu iz 
13. v. Drugi parimejnik, hilandarski, delo je smelih, ali likovno zapuštenih crtača 
inicijala, prepunih mašte. S kraja je 13. veka tzv. Prizrensko jevanđelje, s bogatim 
figurativnim ukrasom na marginama listova, crtački izvedenim i živo obojenim, 
verovatno nastalim u nekoj srpskoj monaškoj koloniji u Svetoj zemlji. U tim inicijalima 
vrlo je mnogo orijentalnih i zapadnjačkih stilskih osobina, a u odeći figura i islamske 
mode. 

Koliko god odana slovenskom predanju pri ukrašavanju rukopisa, nastalom po svoj prilici 
na osnovu iskustva vizantijskih provincijskih prepisivačkih radionica, srpska iluminacija 
je u 12. i 13. veku, bila pod uticajem zapada, preko jadranskog primorja; prihvatala je 
podsticaje iz vizantijskog književnog i zidnog slikarstva; bila je otvorena i prema 

orijentalnim uplivima. Uprkos tome, sačuvala je svoju nezavisnost i drukčije osobine od 
onih koje su bile svojstvene drugim slikarskim rodovima. 

IV Od Kralja Milutina do raspada carstva

1. Klasicizam i akademizam

Oslobođenje Carigrada od Latina omogućilo je da se prestonica Carstva, pa i drugi 
njegov grad, Solun, ponovo stale na čelo slikarskog stvaranja u čitavom pravoslavnom 
svetu. U poslednjoj deceniji 13. v. gasili su se poslednji napori da se održi monumentalna 
slika 13. veka, moćnog plastičnog izraza. Slikari tadašnje generacije bivali su podsticani 
novom intelektualnom klikom, idejama grčkog klasičnog obrazovanja i teološkim 
pogledima oslonjenim iznova na izvorna učenja svetih otaca. I liturgija se promenila pod 
uticajem crkvene poezije, kao što su se umnožili njeni tumači i besednici. Dejstvo na 
slikarstvo bilo je višestruko, pogotovo što su poručioci ili njihovi savetnici pripadali 
visokoobrazovanim slojevima društva. Program slikarstva u crkvama veoma je mnogo 
dopunjen učenim temama i ciklusima, ikonografija neobičnim tumačenjima, metaforama 
i simbolima, a stil, prilagođen množini priča i značenja, postao je narativan, sa slikama 
prepunim figura i epizoda. Sklop slika sve više je težio klasicističkim ravnotežama, a 
izgled figura antičkom izgledu i proporcijama. 

Osvajanja kralja Milutina u Makedoniji, krajem 12. veka, i njegov brak s vizantijskom 
princezom stvorili su uslove, oko 1300. godine, da se srpska sredina, zaslugom dvora, 
priključi novom stilu slikarstva, tzv. renesansi Paleologa. Od tog vremena svaka, pa i 
najmanja, promena u slikarstvu Carigrada ili Soluna osetila se i u Srbiji. Osim toga, kralj 
Milutin je uspeo da u Srbiju prevede slikare Mihaila, iz ugledne slikarske porodice 
Astrapa, i Evtihija sa saradnicima, stvorivši im mogućnosti za neprestan rad; preko njih 
obezbedio je visoku umetničku vrednost svojim freskama. Oni su, neposredno pre toga, 
zajedno radili u Ohridu, u Bogorodici Perivlepti, za jednog uglednog vizantijskog 
vlastelina, takođe zeta carske dinastije. Tu su i raskinuli sa starim shvatanjima. Zadržali 
su figuru snažnih fizičkih svojstava, ali su njen saliveni volumen razbili, njeno 
dostojanstveno spokojstvo pretvorili u jak zamah, a filozofski izraz u žestinu i ljutnju. 
Učinili su to dotle nepoznatom "kubističkom" stilizacijom, izlomljenim crtežom, a u 
toplom koloritu.

Mogućno je da su došli u Srbiju kada se oko 1300. godine živopisao zapadni deo crkve 
Sv. apostola u Pećkoj patrijaršiji. Te feske s njihovima u Ohridu pokazuju znatne 
sličnosti, mada su figure izdužene, smirenije, a modelacija uzdržanija. Ali, takav je bio 
opšti tok u tadašnjem vizantijskom slikarstvu. Izvesno je da su bili u Srbiji oko 1310, 
kada se živopisala u Prizrenu Bogorodica Ljeviška, jer se Astrapa u njoj i potpisao. U 
Ljeviši, kao i u Žiči, u kojoj su radili njima srodni umetnici, još se oseća kolebanje 
između monumentalnog i narativnog, između velikih figura i na nov način vaspostavljene 
celine, između emocionalnog i racionalnog. 

U drugoj deceniji 14. veka u Carigradu, Solunu i Srbiji ostvareni su klasicistički ideali ka 
kojima je stremilo slikarstvo od kraja prethodnog veka. Zadužbine kralja Milutina, u 

kojima su radili slikari Mihailo i Evtihije, do 1321. godine - Kraljeva crkva u Studenici, 
Staro Nagoričino, Sv. Nikita kod Skoplja, Gračanica - i freske i ikone nekih solunskih 
slikara u manastiru Hilandaru, na Svetoj Gori, manastiru koji je obnovio kralj Milutin, 
remek-dela su ne samo u Srbiji već na čitavom prostranstvu pravoslavnog sveta u ovo 
doba. Uspostavljene su ravnoteže između tematskog bogatstva i formalnih rešenja, 
između emocionalnosti sadržaja i strukture kompozicije, obuzdani su neumereni iskazi 
raspoloženja gestom ili izrazom lica, uspostavljene su ravnoteže masa i simetrije, postao 
je ravnomeran odnos između svetlog i tamnog, toplog i hladnog u boji. Postavljena je u 
pozadini scena arhitektonska ili pejzažna kulisa; ona je bila tako sklopljena da je 
omogućavala da se u prostor ispred nje smeste nekad i mnogobrojne figure. Njena 
inverzna perspektiva približavala je događaj verniku u crkvi, čineći ga svedokom, a ne 
ravnodušnim posmatračem. Antička odeća, izgledi lica i pokreti figura, preuzimani iz 
ranijih vizantijskih umetničkih "renesansi", doprineli su da se ovo razdoblje tzv. 
renesanse Paleologa može nazvati klasicističkim. 

Srpsko slikarstvo iz zadužbina kralja Milutina čini jedinstvenu celinu s istovremenim u 
prestonici carstva i u njegovom drugom gradu, ne zaostajući ni shvatanjem ni vrsnošću za 
najlepšim delima, kakva su carigradski mozaici u Hristu Hori ili Bogorodici Pamakaristos 
i solunski u Sv. apostolima ili kakve su freske u Protatonu na Atosu, Sv. Nikoli Orfanosu 
u Solunu ili Sv. Spasu u Veriji.

Posle poslednjih spomenika kralja Milutina, sve do pred sredinu 14. veka, nisu se 
dogodile značajnije promene u ikonografiji i stilu slikarstva u Srbiji, iako su u umetničko 
stvaranje, s razmicanjem granica države i usavršavanjem uprave, uključeni ktitori iz 
redova vlastele i manjih crkvenih dostojanstvenika. Dvor se i dalje trudio da dođe do 
dobrih slikara, a vlastela da sledi primere koji su se otud ukazivali. Iako je obim 
slikarskog stvaranja uvećan, oslonac su, ipak, ostali slikari iz domaćih radionica. 

Kao i u vizantijskom svetu, u trećoj deceniji 14. veka došlo je do izvesnih kolebanja u 
pogledu stilskog izraza, dok se tematski program i dalje bogatio i širio. Obrazovani 
slikari trudili su se da ne iznevere klasicistička shvatanja iz druge decenije veka; najbolji 
su želeli - nastojeći na emocionalnoj strani slika, uvećavajući oblike ili potcrtavajući 
izražajnost figura - da iskorače iz dotle poznatog. Freske u Sv. Nikoli Dabarskom i velika 
ikona u crkvi Sv. Nikole u Bariju u Apuliji, dela koja je poručio kralj Stefan Dečanski, 
primeri su svežijeg nastupa i osobenih rešenja izgrađenih na klasicističkim primerima. 
Majstori u srpskoj arhiepiskopiji u Peći, u četvrtoj deceniji veka (crkva Bogorodice 
Odigitrije i spoljašna priprata), bili su, u suštini, na istom putu, pokušavajući da 
deformacijom dobiju nešto novo, ali oni nisu bili ni približno daroviti koliko umetnici u 
Sv. Nikoli u Dabru.

Freske u vlasteoskim zadužbinama - Sv. Spasu u Kučevištu, Rili, Treskavcu, Pološkom - 
iz četvrte i pete decenije veka ostvarene su u duhu prethodnih shvatanja, uz izvesnu 
svedenost oblika i ispošćenost boje, kako se to dešava kod umetnika akademskog 
nastojanja. Središnji spomenik takvog nastojanja jesu freske u naosu i ikone s ikonostasa 
u Dečanima, urađene do 1345. godine, brigom i troškom kralja Stefana Dušana. 
Mnogobrojni umetnici godinama su se trudili da naprave stotine scena iz mnogobrojnih 

ciklusa i hiljade figura, kako bi po želji kraljevih savetnika što više obuhvatili slikom 
savremenu teološku učenost. Kralj je namerio da njegova zadužbina, s obzirom na 
prestižne ambicije koje je tada gajio, deluje što raskošnije. Zato su freske slikane 
skupocenim bojama, na mnogim mestima su pozlaćene, a uokvirene su, gde god se 
pružila prilika, širokim ukrasnim trakama, prepunim cveća i lisnate loze. Dok su 
oslikavani Dečani i srpski arhiepiskopi su, u svom nedalekom sedištu u Peći, dovršavali 
dela započeta od prethodnika. Za tu priliku pozajmili su kraljeve slikare (freske u crkvi 
Sv. Dimitrija i delimično u Sv. apostolima). Ne zna se da li nehotično, ali su vladarskim i 
arhiepiskopskim autoritetom branjena akademska shvatanja odana klasicizmu iz druge 
decenije veka. Možda su dvor i crvka mislili da takvo slikarstvo upravo pristaje njihovom 
visokom dostojanstvu.

Lokalni slikari, koji su ostali da rade za vlastelu u Raškoj (Karan, Dobrun) ili za gradsku 
gospodu u Prizrenu (Sv. Spas, Sv. Nikola) nisu se udaljavali od savremenih stilskih 
postavki, već su samo uprošćavali rešenja.

U primorskim oblastima, na neposrednoj granici pravoslavlja s katoličanstvom, u prvoj 
polovini 14. veka najzanimljiviju pojavu predstavljaju pictores graeci. Oni su dolazili iz 
grčkih gradova i nastanjivali se, privremeno ili stalno, u Kotoru i Dubrovniku. 
Prilagođujući svoj stil Zapadu, dobijali su veće poslove od katoličkih vlasti i vernika. 
Oko 1330. slikali su u velikoj katoličkoj katedrali Sv. Tripuna, od čega su ostale nekolike 
scene i figure. Oslonac im je bio u vizantijskoj umetnosti, ali su oni, pod uticajem gotike, 
veoma izobličavali likove kada je trebalo prikazati njihov unutrašnji život u dramatičnim 
situacijama. 

Dobili su rešenja slična onima na mozaicima u krstionici Sv. Marka u Veneciji. Nije 
isključeno da su pre Kotora duže radili na području Venecijanske republike. 

Nekako istovremeno živopisana je i mala crkva u manastiru Duljevu, iznad Budve, može 
biti već tada metoh manastira Dečana. Slike su romanogotičke, s malim ostacima 
vizantijske stilizacije, čak manjim nego u kotorskoj katedrali. Snažne figure neobičnog 
izgleda ostaju kao svedok živih i nepredvidivih tokova u slikarstvu Srbije u drugoj 
četvrtini 14. veka.

2. Doba emocionalnosti i raskoši

Slikarstvo iz doba srpskog carstva (1346-1371) sadrži izvesne stilske i ikonografske 
posebnosti, koje ga, u istoriji srpske umetnosti, izdvajaju od prethodnog i potonjeg 
vremena, od prvog određenije nego od drugog. Akademizam renesanse Paleologa iz 
druge četvrtine 14. veka zadovoljavao se manje-više zanatski doteranim ponavljanjima 
prethodnih oblika i rešenja bez stvaralačkih ambicija. Znalaštvo je bilo potpuno 
preovladalo. Novo shvatanje u doba carstva, nasuprot prethodnom, isticalo je osećajnost 
na slikama. Jedni slikari su to činili, na prvom mestu, podvlačenjem izražajnosti putem 
sugestivnih pogleda i posredstvom stilizacije, čak deformacija fizionomskih crta; tome su 
najčešće, dodavali rečite položaje tela, ponekad s neprirodnim ili iznenadnim pokretima. 
Na taj način pojačavali su dramski sadržaj fresaka. Drugi su se opredeljivali za nežan i 

svetao kolorit, za figure blagih izraza i smirenih stavova, čime su dočaravali vedrinu i 
lirsko nastojanje. Oba toka ulila su se u slikarstvo posle 1317. godine. Stvaraoci su, tada, 
dosegli do još snažnijih ličnih obeležja, a njihove radionice do izrazitijih osobenih crta. 

Ako su stilske promene s nastajanjem carstva bile nagle, ikonografske nisu bile osetne, 
čak su jedva primetne. Međutim, u ikonografiji srpskih vladara one su veoma izrazite, a 
bile su i dugo pripremane. Cilj im je bio - uostalom kao i čitavoj vladarskoj ideologiji u to 
doba - da pokažu kako je srpski vladar dostojan da zameni vasilevsa na prestolu 
pravoslavnog carstva. Ideja o tome negovana je još od vremena kralja Milutina. Naročita 
je bila obuzetost stvaranjem plemenitog rodoslovlja dinastije, isticanjem njene 
svetorodnosti i odanosti pravoj veri. Raniji nizovi izabranih članova kuće Nemanjića, 
naslikanih jedan uz drugog ili jedan iza drugog, na čelu sa sv. Simeonom Nemanjom i 
svetim Savom, pretvoreni su, pod uticajem učenih teologa i književnika, u vertikalnu 
genealogiju dinastije ili porodično stablo. Slično kao na Drvu Jesejevu, slici starozavetnih 
predaka Hristovih, na Lozi Nemanjića _ nemanja je u korenu kao Jesej, dok je u vrhu 
savremeni srpski vladar kao tamo Bogorodica s Hristom. Kralj Milutin je u Gračanici 
napravio prvo takvo rodoslovlje, a Dušan ga je prihvatio i tri puta ponovio: u Peći, 
Matejiču i Dečanima. Srpski vladari su tu proslavljeni kao branioci vere, kao novi 
Konstantini, kojima, kao i njemu nekad, Hristos s neba šalje vladarski ornat i krunu. Pred 
samo proglašenje carstva Dušan je napravio u manastiru Matejiču Lozu srpskih vladara u 
koju su upleteni i nekoliki vizantijski carevi kao njegovi preci. Time je želeo da obrazloži 
svoje političke pretenzije na presto u Carigradu.

U crkvenoj književnosti upoređivani sa starozavetnim praocima i carevima, srpski 
kraljevi su na slikama dobijali ikonografske oznake, koje su ih kao takve otkrivale. Dušan 
i njegov otac, nad ulazom u naosu Dečana, primaju božanske poruke kao nekad David i 
Solomon, čije su slike uz njih naslikane. U Pološkom, Dušan je novi Isus Navin, jer 
prima prima mač pobede iz ruku arhanđela, a šalje mu ga Hristos. Srpska vladarska titula 
božanskog je porekla, kao i ona vizantijska, jer se u više navrata, još od Milutinovih 
vremena, pokazuje na slikama kako Nemanjićima anđeli stavljaju krune donoseći ih sa 
neba.

S proglašenjem carstva, srpska arhiepiskopija uzdignuta je na stepen patrijaršije. 
Simfonija države i crkve prikazana je uporednim slikanjem dostojanstvenika crkve i 
carske porodice (crkva Sv. Dimitrija u Peći, priprata Dečana, a u Ohridu Sv. Sofija, Sv. 
Nikola Bolnički, Bogorodica Perivlepta). Odluke srpskih državnih sabora, o pitanjima 
vlasti ili o crkvenim pitanjima, smatrane su jednako važnim i bogom nadahnutim, koliko 
i odluke pojedinih vaseljenskih sabora (pećka crkva Sv. Dimitrija, itd.). 

Većinom su tu u pitanju pozajmice iz vizantijske ikonografije. One su bile omogućene tek 
kada su u srpskoj sredini, u srpskoj književnosti i bogoslovskoj misli, sazrele ideje o 
novoj misiji srpske države i crkve. 

Bitne stilske promene i u zidnom slikarstvu i ikonopisu, one koje su obeležile čitavo 
vreme srpskog carstva, odigrale su se iznenada i to baš u vladarskim zadužbinama u toku 
neposrednih priprema ili odmah po proglašenju carstva. Slikanje Dečana bilo je u toku 

kada je izvršeno carsko krunisanje u Skoplju, na Uskrs 1346. godine. Baš su slikari 
premeštali skele iz naosa u pripratu i započinjali u njoj rad. Tada su zamenjeni stari 
majstori, akademičari, novim, čija su nastojanja bila drukčija. Oni su boju prosvetlili, 
figure uznemirili, likove izobličili potcrtavajući njihovu duševnu napregnutost, povećali 
su dramatičnost scena, a svetiteljima podarili snažne karakterne crte. Izgleda da je Dušan 
našao ove umetnike u svojoj prestonici Skoplju, jer su upravo iz skopske bliže ili dalje 
okoline spomenici koje su slikali, nešto kasnije, pripadnici iste radionice. Odmah posle 
dečanske priprate jedni su od njih radili u naosu Lesnova, u njegovoj kupoli i 
potkupolnom prostoru, a drugi u manastiru Lešku. Nešto kasnije obreli su se u maloj 
crkvi sela Čelopeka kod Tetova, da bi, najzad, napravili, 1376. godine, svoja remek-dela 
u donjim pojasevima Markovog manastira. Odjek njihovog shvatanja osetan je na 
freskama Sv. Nikole Šiševskog kod Skoplja i u crkvi sela Lipljana na Kosovu, koje mogu 
biti iz sedamdesetih godina veka, kao i u crkvi manastira Zrze kod Prilepa (iz 1368/69). 
Srpska vlastela rado je sledila primer svoga cara.

Druge tri vladarske zadužbine - Matejič kod Kumanova (pre 1346), Sv. arhanđeli kod 
Prizrena i Sv. Sofija u Ohridu (obe oko 1350) - dobile su freske prosvetljene i nežne u 
boji, takođe bogate temama, ali bez dramatičnih naglasaka u sadržini i oblicima. 
matejički slikari su tada uradili freske i u obližnjoj vlasteoskoj zadužbini Ljubotenu kod 
Skoplja. U Svetoj Sofiji u Ohridu dva su slikara ostavili potpise. Jedan od njih Jovan 
Teorijanos, Grk, stvorio je čitavu školu u Ohridu. On je sa saradnicima radio u ohridskim 
crkvicama toga vremena: Malim Sv. vračima, Bogorodici Bolničkoj, Sv. Pantelejmonu 
(manastiru Sv. Klimenta(, dok su dela njegovih nastavljača u Bogorodici Perivlepti 
(posebno u južnoj kapeli), u Čelnici i u Peštanima u blizini Ohrida. Teorijanosova je i 
izvanredna dvostrana ikona s likovima sv. Klimenta i Nauma, ohridskih zaštitnika. 
Najobimnija i najuspešnija dela njegovih đaka nalaze se u naosu Sv. Sofije, u crkvici 
nedalekog sela Rečice i u zadužbini kralja Vukašina i kralja Marka u Markovom 
manastiru (u gornjim zonama i među stojećim figurama). Njegovi sledbenici u Rečici i u 
Markovom manastiru doveli su njegov stil do izuzetne ekspresivnosti. Napustili su svetlu 
obojenost za račun mističnih odblesaka svetlosti na tamnoj gami slike, izdužili su tela i 
lišili ih volumena, poglede svetaca učinili sugestivnim. Ohridsko domaće slikarstvo 
doživljavalo je u njihovom delu svoje vrhunce.

Negde između tih dvaju pravaca, koji su se manje-više prožimali jedan s drugim, nastao 
je niz vlasteoskih zadužbina u Povardarju u doba cara Uroša: Zaum, drugi sloj fresaka u 
Treskavcu, Konče, Rečani, Psača, Sv. Jovan Prodrom kod Sera. Blage deformacije likova, 
ornamentalne stilizacije vlasi, umereno prosvetljeni kolorit bez jakih kontrasta - osnovne 
su osobine njihovih dela. U tu skupinu ulazi i niz istovremenih ohridskih ikona.

carsko doba ostavilo je značajan trag na Svetoj Gori, koja je ušla u sastav srpske države 
pred samo Dušanovo krunisanje, a izašla iz nje posle poraza na Marici 1371. Manastir 
Hilandar bio je briga srpskog cara, kao i prethodnih vladara. U vreme cara Uroša jedan 
veliki slikar napravio je desetinu ikona za glavnu crkvu, jedne za veliki Deisis na 
ikonostasu, a druge kao litijske slavske ikone. On je po zahtevu igumana Doroteja 1360. 
godine ukrasio minijaturama jevanđelista jedno starije jevanđelje. U isto vreme radio je 
minijature i ikone i za susedni manastir Vatoped. U tom klasicističkom delu ipak postoje 

blaga izobličenja likova i proračunata upotreba svetlo-tamnih efekata radi postizanja 
utisaka mistične meditativnosti. U to vreme, mistika je sve više ulazila u središte pažnje 
monaha i crkvenih ljudi.

Koliko je do proglašenja carstva vladarski autoritet stajao iza stilskog "akademizma" 
toliko je očevidno da je, upravo on, doprineo promenama koje su široko zahvatile srpsku 
sredinu i gotovo sve slojeve društva iz kojih su poticali crkveni ktitori. I u samoj Vizantiji 
osećala su se kolebanja u stilu posle 1320. godine. Odlučno zastupanje akademizma ili 
pak nagli zaokret u stilskim shvatanjima oko sredine veka nisu toliko očigledni. Malo je 
sačuvanih spomenika iz glavnih umetničkih središta Vizantije da bi se to moglo pratiti. Iz 
toga vremena je veliki grčki slikar koji je za bugarskog cara Ivana Aleksandra u Ivanovu 
spojio klasicističke naslage s novom emocionalnošću i to iskazao svetlim bojama. Po 
skupinama fresaka koje su radili najznačajniji vizantijski slikari u drugoj polovini 14. 
veka, u Mistri, Solunu, Mingreliji, ili Novgorodu, videlo se da je do preokreta u estetici 
slike došlo negde baš sredinom stoleća. Jezik slike bio je sličan onome u Srbiji iz istog 
vremena. neko od znanja i ugleda pomogao je srpskom caru da bude u toku promena i da 
se nađe na čelu onih koji će doprineti da novo uhvati korena. 

U doba carstva izvršena je preorijentacija srpskog književnog ukrasa. Izgleda da je 
Hilandar, zahvaljujući svojoj prepisivačkoj radionici, postao njegov rasadnik. Ime nekog 
monaha i pisara Simeona (ili Simona) vezano je za znatan broj srpskih i bugarskih knjiga 
u kojima se nalaze minijature tzv. emaljnog stila. One su potpuno jednake minijaturama u 
najraskošnijim vizantijskim rukopisima iz carskih radionica. U Hilandaru se čuvaju, 
njemu verovatno darovana i tu napravljena, između ostalih, jevanđelje patrijarha Save i 
jevanđelje velikog vojvode Nikole Stanjevića. Istoj skupini pripadaju i rukopis srpskog 
serskog mitropolita Jakova (sada u Londonu), likovi jevanđelista u tzv. Kumaničkom 
jevanđelju i ukras u apostolu iz Vukove zbirke u Berlinu (br. 47). U toj korenitoj izmeni 
slikarske opreme srpskih liturgijskih knjiga, kada je odlučeno da se oponaša raskoš 
vizantijskih knjiga, izvesno je da su važnu ulogu odigrale prestižne ambicije srpskih 
dostojanstvenika i srpskog cara. Tek je od tada srpsko minijaturno slikarstvo uhvatilo 
korak sa živopisom i ikonopisom.

Trećoj četvrtini 14. veka pripadaju likovi jevanđelista u rukopisima iz manastira u 
Povardarju koje su, sudeći po signaturama, radili grčki majstori iz manjih makedonskih 
gradova (zbirka Hludova u Istorijskom muzeju u Moskvi br. 10, Zbirka Saltikov-Ščedrina 
u Publičnoj biblioteci u Sankt Petersburgu F I 114). Jedan od njih je imenom poznat. To 
je Mihailo, koji je za račun Hilandaraca ubacio slike jevanđelista u stariji grčki rukopis 
manastira Pološkog (sada u Čikagu). Sve te sličice liče na istovremene freske i ikone 
srpske vlastele u Povardarju. Stilske promene odigravale su se jednako u vodećem 
slikarstvu koliko i u delima manjih majstora što su tada radili za slovenske prepisivačke 
radionice.

V Od raspada carstva do pada pod Turke

1. Uporednost dramskih i lirskih tokova

Godina 1371. bila je kobna ne samo za srpsko carstvo već i za umetnost koja se do tada 
negovala u srpskom društvu. Porazom u borbi protiv Turaka na Marici, za Srbe su bile 
izgubljene znatne teritorije, koje su, time, izišle iz područja njihove umetnosti. Smrću 
cara Uroša, iste godine, nestalo je ujedinjujućeg autoriteta, a oblasni gospodari s 
različitim titulama i pretenzijama obrazovali su svoje države. Čitav jedan vek i više, posle 
toga, umetnost je bila sastavni deo kulturne istorije tih regionalnih tvorevina. Neke od 
njih bile su sasvim efemerne, druge su se dosta dugo držale, ostvarivši visoke domete u 
privredi, kulturi i umetnosti. Prve decenije posle propasti srpskog carstva dale su bogatije 
i značajnije plodove nego potonje, kada se razmahao turski mač, te su, jedna za drugom, 
srpske države padale pod tursku vlast.

Kratka je bila istorija onog dela srpskog carstva i njegove vlastele kojim su, u Tesaliji i 
Epiru, upravljali članovi dinastije Nemanjića, čiji je rodonačelnik bio Dušanov polubrat 
Simeon (Siniša). Taj deo se ugasio u poslednjoj deceniji veka, ali su se njegovi spomenici 
sačuvali u meteorskim manastirima u Tesaliji. Freske i ikonostas u manastiru 
Preobraženju (Velikom Meteoru), zadužbini poslednjeg srpskog cara Jovana Uroša 
Paleologa, i ikona njegove sestre Jelene i muža joj Tome Preljubovića, iz devete decenije 
veke, spadaju u veoma istaknuta dela epohe. Sva su veoma raskošna - ikone sa srebrnim 
okovima, poneka ukrašena dragim kamenovima i biserima. Careva dela su ekspresivna, 
patetična, s jakim svetlo-tamnim efektima, despotska su uglađena, milozvučna, istančano 
obrađena kao da ih je radio neki carigradski umetnik.

Nije mnogo duže živela ni kraljevina dinastije Mrnjavčevića u Povardarju, s prestonicom 
u Prilepu, a s osloncem na Ohridsku arhiepiskopiju. U Prilepu je, tada, bilo sedište 
mitropolije, a na njenom prestolu se nalazio mitropolit Jovan, veoma značajan kao slikar. 
On i njegov brat, jeromonah Makarije, takođe slikar, bili su potomci jedne naseljene 
srpske vlasteoske porodice, koja je u blizini Prilepa, još u doba cara Dušana, podigla 
manastir Zrze. Glavari porodice su se pod starost monašili i u manastiru Zrze završavali 
život. Braća slikari su od mladosti život podredili crkvi, ali su se školovali i kao slikari u 
nekom vizantijskom umetničkom središtu. oni su bili glavni slikari prilepskog dvora za 
vreme kralja Marka i njegovog brata kraljevića Andrejaša.

Andrejaš je Jovanu poverio živopisanje svoje zadužbine, crkve Sv. Andreje u klisuri reke 
Treske, nedaleko od Skoplja, 1388/89. Mitropolit je posao obavio uz pomoć saradnika, 
monaha Grigorija; obojica su svoj rad potpisali. Andrejaško slikarstvo otkriva da se Jovan 
oslanjao na monumentalni stil iz 13. veka, ali da je pratio i tekuće ideje u Vizantiji. 
Zvučno u boji, jako u efektima svetlo-tamnog, "barokno" po osećanju za volumen i 
zamah, klasično po likovima svetitelja, dekorativno i pomno islikano, Jovanovo 
slikarstvo ima za glavne junake ljude snažnog karaktera, moćnog izgleda.

Freske mlađeg sloja u prilepskoj katedrali Sv. Dimitrija nisu potpisane, ali nose Jovanov 
pečat; one su od njegovih potpisanih dela nešto neveštije, kao da su naslikane na početku 
njegove karijere. Vidi se da ih je uradio s jednim saradnikom. Međutim, velika ikona 
Hrista Spasa i Životodavca, iz 1393/94, s ikonostasa u manastiru Zrze, ima iste osobine 
kao i živopis u Andrejaševoj zadužbini.

Jovanov brat, jeromonah Makarije, naslikao je 1421/22. godine za isti ikonostas veliku 
ikonu Bogorodice Pelagonijske, a zajedno s jednim saradnikom deizisni čin. Makarijevo 
nepotpisano delo svakako je freska Bogorodice s Hristom u niši iznad ulaza u crkvu sela 
Zrze, a možda i ona iznad ulaza u prilepsku crkvu Bogorodice Prečiste. U formalnom 
pogledu Makarijevo slikarstvo veoma je zavisno od Jovanovog.

Makarije je živeo i radio u Prilepu i posle turskih osvajanja, kada mu je brat bio mrtav. S 
izmenom političkih prilika braća nisu bila u stanju da se staraju o svojoj porodičnoj 
zadužbini, manastiru Zrze, pa su ga predali svom nekadašnjem kmetu i njegovoj porodici 
u nasleđe. Njihova slikarska radionica, iz koje su bili monah Grigorije i nepoznati 
Makarijev saradnik na deizisnom činu iz Zrza, imala je još đaka. Neki Aleksije, koji je, u 
njihovom duhu, naslikao freske u pećini Sv. Marije kod sela Globoko na Prespanskom 
jezeru, pohvalio se u natpisu da je "učenik Jovana zografa". Uticaj njihovog rada osetio 
se i u Srpskoj despotovini u Pomoravlju.

2. Otmenost i seta

Najznačajniji naslednik srpske državnosti bila je srpska kneževina, sa sedištem u 
Kruševcu, od 1402. godine despotovina, čije su prestonice bile još u Beogradu i 
Smederevu. Do pada pod Turke, 1459. godine, Pomoravlje je bilo stecište učenih 
izbeglica iz Soluna, Makedonije, Bugarske i sa Svete Gore, koji su učinili da ono postane 
značajno kulturno žarište pismenosti, književnosti, umetnosti. Podloga kulturnom 
razvitku bilo je, pre svega, bogatstvo srpskih rudnika metala, srebra i zlata. 

Nova dinastija Lazarevića držala je do nemanjićkog nasleđa, što se osetilo i u vladarskoj 
ideologiji. U laičkoj ikonografiji prihvaćeni su i primenjivani stariji obrasci - za ktitore je, 
pred Hristom, posredovao sam vladar, njegova vlast bila je božanskog porekla, njega su 
za pobede pripremali sami arhanđeli, donoseći mu mačeve i koplja s nebesa. Kroz 
slikarstvo se oseća hijerarhijsko ustrojstvo društva. U Studenici, gde su počivale mošti 
rodonačelnika Nemanjića, napravljena je, na fasadi ulazne kule, velika slika loze srpskih 
vladara, na kojoj su Lazarevići predstavljeni kao naslednici Nemanjića, stekavši preko 
ženske linije, i svetorodnost stare dinastije. Tada sastavljeni rodoslovi opravdavali su 
takvu povezanost Lazarevića i Nemanjića.

Ktitorsku delatnost oni su nastavili tamo gde su Nemanjići prekinuli. Preuzeli su brigu o 
životu njihovih zadužbina, naročito onih na Svetoj Gori, ali su i sami podizali nove, 
raskošne i velike, gotovo kao prethodne. Očevidno po savetu obaveštenih prelata i učenih 
monaha emigranata, oslonili su se, prilikom islikavanja crkava, na umetnike iz solunskih 
i prilepskih radionica i njihove domaće učenike. Oni su retko kad bili u prilici da rade na 
slikarskom programu u crkvama koji bi bio obimniji od tri ciklusa iz Hristovog života - 
Veliki praznici, Stradanje, Propoved s čudima; najčešće je on bio i manji. neka bi se 
pojavio i ciklus posvećen patronu hrama. Donje površine zidova su zapremale 
pojedinačne predstave svetitelja.

Solunski slikari dospeli su u Srbiju kada je knez Lazar, posle 1380. godine, živopisao 
ravanicu. Sobom su doneli azurno-ružičasto-sive harmonije celine, često ukrašene 

zlatom, osobene za solunsko slikarstvo od vremena fresaka u Sv. apostolima, i tipove 
svetitelja "realističnog" izgleda, kao što su oni u Staroj mitropoliji u Vodenu ili u 
Pantokratoru na Svetoj Gori. Ali su tu, u Srbiji, izgradili poseban dekorativni sistem, s 
ivičnim trakama punim ornamenata i biljnog ukrasa, a za medaljone s poprsjima - 
povezane okvire duginih boja.

Drugi talas solunskih slikara naišao je oko 1400. godine noseći duh solunskog 
aristokratskog slikarstva i njegove plavo-zlatne efekte, ali i ikonografske predloške tamo 
omiljene. Radeći prvo za uglednog monaha Sisoja u Sisojevcu, a zatim za despota 
Stefana u Resavi (do 1418. godine), oni su primenili svoja znanja i ukus. naslikali su 
svete ratnike kao one u crkvici Svetih besrebrnika u manastiru Vatopedu, koja je bila 
zadužbina despota Jovana Uglješe. Omogućeno im je da ostvare utisak raskoši 
primenjujući zlato i azur, ali je zahtevano da se ostvari onaj dekorativni sistem kakav je 
bio u zadužbini kneza Lazara; u zadužbini despotovoj morao je biti još efektniji i bogatiji. 
U Resavi je nebeski dvor u ciklusu Hristovih parabola naslikan poput zemaljskog; 
učesnici su u onovremenim odećama despotovih dostojanstvenika. Hristova pouka, na taj 
način aktuelizovana, dobila je nešto od duha vremena. Slikari Resave daleko su nadmašili 
vrednošću dela sve ono što je bilo prethodno stvoreno u sličnom stilskom izrazu u 
solunskim hramovima. 

Gospodstvenoj umetnosti Resave, hladnih harmonija, dvorske otmenosti i viteštva, stoji 
nasuprot istovremeno setno i elegično slikarstvo manastira Kalenića. Njegov ktitor bio je 
despotov dvorjanin Bogdan s porodicom. I u njemu je došao do izražaja sistem dekoracije 
uspostavljen u Ravanici, ali se nije nastojalo na luksuzu. Slikar je želeo da pokaže scene i 
figure osvetljene uzdržanom svetlošću, koja kao da dolazi iz prirodnog izvora, 
ostavljajući prozirne senke, natapajući nijansama okera gotovo sve oblike. Svetitelji 
malih očiju, blagih izraza, tiha pokreta i hoda, odgovarali su jednoj posebnoj, smirenoj i 
ozarenoj pobožnosti i molitvenom tihovanju.

Ta poetika ostavila je trag na minijaturama tzv. Radoslavljevog jevanđelja (sada u Sankt 
Peterburgu), gde je jevanđeliste, istovetne svetiteljima iz Kalenića, uradio 1429. godine, 
slikar Radoslav. Tolika sličnost njegovih minijatura s kalenićkim slikarstvom jemstvo je 
da je on sa saradnicima živopisao zadužbinu protovestijara Bogdana. Njegovom 
shvatanju slike blizak je bio i minijaturista Teodor, što je slikao ukras u rukopisu Besede 
Jovana Zlatoustog (iz manastira Hilandara). kao da mu je bio ne samo sledbenik nego 
neposredni učenik. 

Sasvim je izvesno da su slikari iz prilepske radionice došli u Srbiju na početku 15. veka. 
U manastiru Koporinu, s osrednjim freskama, upotrebili su iste predloške za scene iz 
Hristovog stradanja koje je imao na raspolaganju mitropolit Jovan u zadužbini kraljevića 
Andrejaša. U zadužbini kneginje Milice, Ljubostinji, na živopisu iz oko 1405. godine, 
potpisao se slikar Makarije. Po tipovima svetitelja i načinu modelovanja izvesno je da je 
reč o jeromonahu i zografu Makariju, bratu Jovana mitropolita. U Ljubostinji su njegova 
dela u hladnim harmonijama plavog i sivog, dok su mu ona iz Zrza topla, okerna, a i više 
je ornamenata i ukrasa na odećama u Ljubostinji, kako to priliči zadužbini jedne 
vladarke.

Zadužbine vlastele - kakve su Nova Pavlica, Rudenica, Ramaća, Jošanica, s kraja 14. 
veka - imaju slikarstvo po mnogim osobinama i vrednostima jednako onome iz radionice 
u manjim gradovima Makedonije, kakvi su Ohrid, Kostur, Verija, Velse itd. Variraju s 
uzdržanošću oblike tekućih shvatanja. Neki put, kao u Veliću, ili u minijaturama Srpske 
Aleksandride, pojave se dela umetnika crtački nespretnih, u boji skučenih, sirovih i 
šarenih, čiji oblici više naginju površini nego obimu.

Minijaturno slikarstvo u kneževini i despotovini, gde je obrazovanje bilo ideal a knjiga 
brižno negovana, visokih je umetničkih vrednosti. U njemu vladaju ista shvatanja koja i u 
zidnom slikarstvu i ikonopisu. Siloanovo jevanđelje s kraja 14. veka ima likove 
jevanđelista bliske prorocima iz kalote kubeta u Ljubostinji, s prvog sloja fresaka 
nastalog pre 1389. godine. Najraskošnija srpska knjiga iz srednjeg veka tzv. Srpski 
minhenski psaltir, možda urađen za despota Stefana na početku 15. veka, ima oko 150 
ilustracija, najviših umetničkih vrednosti. One su u boji svetle, u modulaciji nežne, u 
harmonijama plavo-ružičaste i zlatne, i pripadaju ogranku srpske dvorske umetnosti koja 
prati najsavremenija kretanja. Slično je i s minijaturama na povelji despota Đurđa za 
svetogorski manastir Esfigmen, iz 1429. godine, gde je prikazano sedmoro članova 
despotove porodice. Oni stoje u paradnim ornatima, svi s izrazitim portretskim crtama. 
Tako je urađen, nešto pre izdavanja povelje, i portret despotovog rano preminulog sina 
Todora u manastiru Gračanici. 

Freske i minijature dvorskih slikara u Pomoravlju, svojim sistemom dekoracije, osobenim 
izrazom i visokom vrednošću, zajedno s delima vizantijskih slikara Teofana Graka u 
Novgorodu, kir Manojla Evgenika u Gruziji ili anonima u Mistri, ulaze u najuži izbor 
slikarstva iz poslednjeg veka velikog vizantijskog stvaralaštva. 

S nailazećim političkim teškoćama i vojnim neuspesima, umetnost u despotovini lagano 
se gasi. Skoro tri decenije pre no što će pod Turke pasti prestonica Smederevo jedva da se 
šta slikalo. Posle drugog pada Soluna pod Turke, a potom i Carigrada, nestalo je 
stvaralačkih središta koja su napajala ceo pravoslavni svet, pa i srpske zemlje.

3. Prodor gotike i renesanse

Pravo na nasleđe Nemanjića isticao je i bosanski ban Tvrtko. zasnivao ga je na posedu 
područja koja su ranije pripadala njihovoj državi i na svom nemanjićkom poreklu po 
ženskoj liniji. Poručio je rodoslov, iz kojeg se videlo njegovo svetorodno poreklo, 
krunisao se u Mileševi i uzeo titulu kralja Srba i Bosne - koju su njegovi naslednici 
zadržali do pada države pod Turke - usvojio je običaje i činove srpskog dvora.

Bosna se uključuje u celinu srpskog stvaralaštva svojom ćirilskom rukopisnom knjigom i 
njenim ukrasom iz 14. i 15. veka. Po svom sastavu te knjige se nisu razlikovale od 
pravoslavnih liturgijskih rukopisa, mada su većinu poručili pripadnici crkve bosanske. 
Samo je jedna među njima bila određena za katolički kult. Tip inicijala i zastavica 
pretežno je nastavljao tradiciju teratološkog, geometrijskog i figurativnog ukrasa srpskih 
knjiga od Miroslavljevog jevanđelja do rukopisa iz 13. veka. Ali, krajem 14. i početkom 
15. veka došli su do izražaja primorski, gotički uticaji. Knjige ukrašene za bosanski dvor 

ili za hercega Stefana Vukčića Kosaču, na početku 15. veka - poput Mletačkog zbornika, 
Hvalovog rukopisa ili Hrvojevog splitskog misala (jedine glagoljske i katoličke knjige u 
ovoj skupini) - imaju scene i figure gotičkog stila. Njuh su uradili umetnici iz 
dalmatinskih gradova, pre svega iz Splita, koji se u to doba nalazio u vlasti kraljevine 
Bosne. 

Jugoistočni deo države, do 14. veka pod vlašću Nemanjića, dosta se izdvojio iz Bosne i 
počeo nazivati Hercegovinom. Vlasteoska porodica Hranića-Kosača, koja je tu vladala, 
pripadala je pravoslavnoj crkvi i ulazila u jurisdikciju mitropolije sa sedištem u manastiru 
Mileševi. Kao ktitori, članovi ove vladarske kuće oslanjali su se na primorske graditelje, 
od primorskih zlatara poručivali su nakit i skupoceno posuđe, od krojača bogata odela, a 
slikari iz Dubrovnika i Kotora dolazili su im prilikom živopisanja crkava ili su od njih 
poručivane ikone. Zato nije ni čudo što je u pravoslavnom manastiru Savini, zadužbini 
hercega Stefana u Boki kotorskoj, u neposrednoj blizini njegove zimske prestonice 
Novog, sredinom 15. veka, izveo freske najveći gotičko-renesansni slikar u primorju, 
Kotorani Lovro Dobričević. Stil je zapadnjački, ikonografija bikonfesionalna, natpisi 
srpski, dok je manastir podignuta kao pravoslavni. 

Lovro Dobričević i većina domaćih slikara u Kotoru i Dubrovniku u 15. i 16. veku sledili 
su pouke venecijanskih slikara, koji su prošli put od gotičko-vizantijskih shvatanja do 
rane renesanse. Radili su, uglavnom, za katoličku pastvu, ali neretko su pozivani da 
slikaju i za pravoslavne. Florentinsko-ferarska unija, iz 1440. godine, omogućila je 
prodor zapadnjačkog jezika slika u nekad zatvorenu pravoslavnu sredinu. Ona je počela, 
u jednom času, da prihvata vizantijsko-gotičke mešavine (freske u bogorodičnoj crkvi u 
Mržepu iz 1451, minijature u jevanđelju iz manastira Beočina, Muzej pravoslavne crkve, 
Beograd, br. 357, itd.) s poverenjem koje ranije u njih nije imala.

Kada su na Cetinju, između 1494. i 1496. godine, ćirilskim pismenima odštampane prve 
srpske liturgijske knjige, zaslugom oblasnog gospodara Crne Gore Đurđa Crnojevića, 
grafičke ilustracije bile su prevashodno u toj stilskoj prožetosti. Štamparija donesena iz 
Venecije, majstori štampari bili su domaći, ali su grafičari morali biti iz neke kotorske ili 
dubrovačke slikarske radionice. Na scenama praznika u Oktoihu petoglasniku 
ikonografska rešenja su pouzdano vizantijska, pravoslavna, ali je crtež posve gotički, s 
naturalističkim osobenostima. Međutim, zastavice, inicijali i vinjete su u celini 
renesansni, često s krilatim putima, cvećem i lozicama. Izrađeni su u duhu venecijanske 
štampe iz istog doba.

Jedni za drugima, ti poslednji ostaci nekadašnjih država Srba u srednjem veku srušili su 
se pod udarom Turaka: Bosna 1463, Hercegovina 1481, a Crna Gora u poslednjim 
godinama 15. veka. Srpsko slikarstvo pod Turcima još dugo se hranilo životodavnim 
sokovima crpenim s velikih dela iz doba samostalnosti.

Arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji

Vojislav Korać

•

Sakralna arhitektura 

•

Fortifikaciona arhitektura 

Sakralna arhitektura

Monumentalna arhitektura, osnovni tokovi i njihova obeležja

Pojava skupine graditeljskih dela visoke zanatske i umetničke vrednosti u Srbiji, u drugoj 
polovini 12. veka, zasenila je razmišljanje o svemu što je sagrađeno pre toga. Jedna za 
drugom su nicale građevine prema programu koji je bio plod pouzdanog saznanja o 
smislu i prirodi graditeljskih poduhvata koji se ostvaruju uz angažovanje ozbiljnih 
materijalnih sredstava. Reklo bi se da je monumentalna srpska arhitektura naglo nastala, a 
da se pre toga nije događalo ništa značajno. U suštini, prethodni tok bio je sličan 
zbivanjima na svim ovim područjima izvan užeg dela Vizantijskog carstva na kojima je 
velike poremećaje izazvao raspad antičkog sistema usled Velike seobe naroda. U širokoj 
vremenskoj skali prilagođavanja, zatim razvoja srpskih država, postoje mesta koja bi 
odgovarala počecima monumentalne arhitekture. 

Najistaknutiji rani spomenik u kontinentalnim srpskim oblastima jeste crkva Sv. Petra 
kod Novog Pazara, iz 9. ili 10. veka. osobene je graditeljske zamisli. U spoljnom opsegu 
rotonda, s istaknutom polukružnom apsidom, u unutrašnjoj strukturi tetrakonhos, s 
kupolom na sredini. Rotondi je dodat asimetričan pretprostor na zapadnoj i severnoj 
strani crkve. Iznad njega je spratna galerija, s otvorima prema unutrašnjosti crkve. 
Građena od lomljenog kamena, crkva je ravnih fasadnih površina, a jedini ukras su plitke 
polukružno završene niše na tamburu spolja osmostrane kupole. Arhitektonska zamisao 
crkve Sv. Petra predstavlja slobodniju reprodukciju ranovizantijskog graditeljskog 
ostvarenja slične prostorne sheme. Po načinu na koji je graditeljska zamisao ostvarena, 
Sv. Petar bi se našao u skupini arhitektonskih dela izgrađenih u ranom srednjem veku u 
perifernim oblastima vizantijskog područja. Do crkve u Srbiji zamisao je stigla verovatno 
preko jadranske obale srpske države. Crkva Sv. Petra je sagrađena uz neko crkveno, a 
možda i svetovno središte, kojeg više nema. 

Prema dosadašnjim arheološkim opažanjima, nekoliko trikonhosnih crkava, nastalih u 10. 
ili 11. veku, mogle bi biti plod rada prvih slovenskih prosvetitelja u Bugarskoj i Srbiji.

U srpskim primorskim oblastima, Duklji, potom Zeti, očuvalo se, u različitim vidovima, 
više spomenika. Primorski gradovi ili traju u kontinuitetu od kasnoantičkih vremena, s 
romanskim stanovništvom, ili nestaju srazmerno rano, da bi se na drugim lokacijama 
pojavila gradska naselja koja obrazuje slovensko stanovništvo. Urbana tradicija, bilo iz 
neprekinutog trajanja gradskog života bilo iz novoobrazovanih gradova u srednjem veku, 

važna je za ukupnu obnovu graditeljske delatnosti. Tome treba dodati rad koji je tekao u 
okviru dejstvovanja benediktanskih monaha što dolaze iz južne Italije, a verovatno i 
takozvanih istočnih monaha, koji preko južne Italije stižu iz udaljenih vizantijskih 
provincija. Trobrodna bazilika, kao najčešća građevina kasne antike ili ranog hrišćanstva, 
nastavlja trajanje u graditeljskoj obnovi ranog srednjeg veka takođe u zapadnim srpskim 
krajevima. Vredna je pažnje pojava krstoobrazne kupolne crkve, s kupolom na 
stubovima, na samom kraju 8. ili na početku 9. veka, u vreme kada u Vizantiji nastaju 
prva takva rešenja. To su prvobitna crkva Sv. Tripuna u Kotoru i Sv. Tome blizu Kotora, a 
možda i crkva Sv. Petra u Dubrovniku. Kasnije je veoma rasprostranjena jednobrodna 
crkva s kupolom na sredini. Njena unutrašnja struktura rađena je po uzoru na 
karakteristična vizantijska ostvarenja toga vremena, pa se pojava o kojoj je reč pripisuje 
odjecima i podsticajima iz vizantijske arhitekture. Reprezentativan primer je crkva Sv. 
Mihajla u Solunu, zadužbina zetskog kralja Mihajla (kraj 11. veka). Po stilskom 
obeležjima ta bi se crkva priključila protoromanskoj arhitekturi.

Crkve Sv. Nikole i Bogorodičina crkva kod Kuršumlije (šesta - sedma decenija 12. veka), 
Đurđevi stupovi kod Novog Pazara (1171), Studenica (1183-1196), sagrađene voljom i 
sredstvima velikog župana srpskog Stefana Nemanje, graditeljska su dela kojima se 
obeležavaju počeci Raške škole arhitekture. Podizana u skladu s najboljim iskustvima i 
znanjima na susednim kulturnim područjima, naznačila su prirodu daljeg razvitka srpske 
monumentalne arhitekture. 

Velika sredstva i trud koje je u građenje zadužbina uložio Stefan Nemanja govore o 
izuzetnom državnopravnom značaju ktitorstva. Bilo je to afirmisanje državne vlasti u 
vreme kada Srbija sjedinivši u sebi primorske i kontinentalne oblasti postaje važan 
partner susednim državama. Ktitorstvo, podizanje zadužbina, traje kao važan čin do kraja 
srpske srednjovekovne samostalnosti, na svim stepenima vlasti. Stoga je razumljiva 
njegova velika važnost za kulturu.

Kuršumlijska crkva Sv. Nikole, uočljiva po zidovima od opeke i širokih spojnica maltera, 
jednostavnog je organizma u prostornom smislu. Naglašen je njen srednji deo, koji nosi 
kupolu. Međutim, fasadne površine nose jako istaknut crtež unutrašnje strukture 
građevine, onako kako je bilo uobličeno u srednjovizantijskoj arhitekturi. Po zamisli 
prostora ona potiče s istog graditeljskog područja; jednobrodna je, ima tri polja po dužini 
s kupolom iznad srednjeg kvadratnog polja. Uz srednji deo južne strane izgrađena je mala 
kapela s kupolom. Možda je ta kapela bila namenjena za grobnicu ktitora. Razmera je 
koje su bile uobičajene u srednjovizantijskoj arhitekturi. Po besprekornom zanatu i 
ukupnom sklopu - koncepciji celine i odnosu delova prema celini - Sv. Nikola je najbliži 
arhitekturi vizantijske prestonice, pa je verovatno i delo prestoničkih majstora. Uz 
zapadnu stranu crkve naknadno je dozidan zatvoren pretprostor, priprata, sa simetrično 
postavljenim kulama na glavnoj fasadi. Kule su sagrađene pod uticajem slično ostvarene 
koncepcije uz 1166. godine završenu katedralu u Kotoru, kao što su na sličan način 
nastale i kule uz crkvu Sv. Đorđa u Rasu, podignutu nekoliko godina kasnije. Ta crkva, u 
predanju upamćena pod nazivom Đurđevi stupovi, na naglašeno svečan način 
promovisala je ktitorovu želju da krupnim delima monumentalne arhitekture obeleži 
svoje državničke korake. Iz celine manastira na bregu, Sv. Đorđa, na domaku prestonice, 

izdvajaju se i ističu dva visoka zvonika i snažni i sažeti organizam crkve s kupolom. U 
koncepciji prostora, u kojoj se nastavlja prethodna građevina, izgrađena je celina koju 
zatvaraju ravne fasade romanskih oblika. One rečito govore o zapadnom poreklu 
majstora. Prethodna stanica te skupine majstora verovatno je bio Kotor, u kome je tada 
trajala razvijena graditeljska delatnost.

Vizantijska umetnička shvatanja i vizantijska zanatska praksa iskazani na Sv. Nikoli, kao 
i romanska zanatska praksa i pretežno romansko umetničko shvatanje ugrađeni u 
Đurđevim stupovima, na jedinstven način su se spojili u glavnom delu Stefana Nemanje, 
svečanoj grobnoj crkvi posvećenoj Bogorodici, u manastiru Studenici. Glavna crkva 
jedinstveno zamišljene celine utvrđenog manastira, čiju izvornu zamisao danas 
rekonstruišemo prema sačuvanim delovima, sagrađena je za potrebe pravoslavnog 
obreda, i to onako kako je bilo uobičajeno u vizantijskoj arhitekturi. Jednobrodna crkva s 
kupolom, u ritmičnom rasporedu prostora, uz bočne vestibile kao novinu u Raškoj, u 
svojoj unutrašnjoj strukturi - kupoli, svodovima, razvijenoj supstrukciji - ima sve što je 
svojstveno vizantijskoj arhitekturi, uključujući i unutrašnje strane zidova u mešovitom 
materijalu, sigi i opeci. Spolja je obrađena na romanski način. Fasade ravnih površina, 
građene od besprekorno otesanih i uglačanih mermernih blokova, podeljene plitkim 
pilastrima u ritmu unutrašnje strukture, završene su karakterističnim arkadnim frizevima. 
mogu se meriti s luksuzno obrađenim fasadama najpoznatijih dela italijanske romanike. 
Celini spoljne obrade Studenice pripadaju monumentalni portali i prozori, jednostruki, 
dvojni i trifora na apsidi. Središnji deo građevine, koji je završen kupolom, odvaja 
Studenicu od uobičajenog lika luksuznih celina romanske arhitekture. Dvanaestostrana 
kupola u celini je, iznutra i spolja, vizantijska. Potkupolni prostor - po izgledu strogo 
geometrijski određen volumen - na bočnim stranama je obrađen na vizantijski način. Na 
fasadnim površinama iskazana je unutrašnja struktura dvaju zidova, s lukom na vrhu, koji 
odgovara potkupolnom luku. Tome luku su prilagođeni i prozori na obema fasadama. 
tako je preplitanje dvaju umetničkih shvatanja ostvareno na jedinstven način, koji nije 
ponovljen nikad više.

Studenički portali dela su najviše vrednosti u svojoj umetničkoj vrsti. Najrazvijeniji i 
najsvečaniji, glavni, zapadni portal, po arhitekturi i reljefnom ukrasu najbliži je porodici 
južnoitalijanskih portala. Ukupna ikonografska zamisao portala, s Bogorodicom koja drži 
Hrista u krilu i dva anđela sa strane, izašla je iz vizantijske umetnosti. Besprekornim 
klesarskim i vajarskim umećem izvedeni su i ostali portali. 

Među prozorima izdvaja se trifora na apsidi. Pandan je glavnom portalu, mesto, 
arhitektura i reljefni ukras po vrednosti i značaju, glavni portal i trifora, dve simbolične 
slike crkve, najbolje predstavljaju arhitektonski i skulptoralni ukras Studenice. Ukupna 
harmonija dveju celina - odnos osnovnih mera, raspored ukrasa i brižljivo smišljen ritam 
arhitektonskih elemenata - mogla je nastati samo po ukusu odnegovanom na merilima 
najvišeg sloja komninske umetnosti. Na verovatno južnoitalijansko poreklo majstora 
upućuje okolnost što je reč o području na kome traje više gradova, naprednih u svakom 
smislu, živog umetničkog rada. Na sredokraći vizantijske tradicije i neposrednih 
vizantijskih uticaja i visoke romanike stvarana su jedinstvena dela. Ipak, presudna je bila 
uloga poručioca u pogledu celine u Studenici, u njenom okviru i portala i prozora i 

drugog reljefnog ukrasa. Moramo se podsetiti da je taj krug poručilaca podjednako 
nepogrešivo izabrao najbolje slikare za freske na zidovima Studenice. 

O visokoj zanatskoj spremi studeničkih klesara svedoče crteži po kojima su rađeni detalji 
portala, nacrtani u prirodnoj veličini na nekoliko mesta na mermernim fasadama.

Studenica je snažno uticala na potonju arhitekturu u Srbiji. Za to su postojala dav razloga. 
Prvi je ideološke prirode. Studenica je bila grobna crkva osnivača dinastije, koji je 
kanonizovan ubrzo posle smrti. Drugi razlog bila je Studenica po sebi: njeni portali i 
prozori, njene fasade, a verovatno i luksuzna unutrašnja oprema. 

Program prostora i arhitektonska zamisao celine ostali su dve bitne odrednice srpske 
arhitekture u 13. veku. U Žiči (1207-1219), ktitora kralja Stefana i njegovog brata Save, 
prvog srpskog arhiepiskopa, program prostora je zaokružen u bitnim elementima. 
Jednobrodna građevina s kupolom na sredini, delovi prostora za horove uz naos i 
odvojena priprata, s bočnim paraklisima - to bi pripadalo za naredne spomenike 
neizostavnoj celini. Dodaci tome programu bivali su plod naročitih namena. U Žiči 
spoljna priprata, sa spratom i kulom napred, podignuta je, po svoj prilici, po želji prvog 
arhiepiskopa. Proširena namena u Studenici bila je razlog za izgradnju velike spoljne 
priprate kralja Radoslava, a u Mileševi, u drukčijoj zamisli, verovatno po Savinoj želji. U 
toj priprati Sava je sahranjen. Jedno od sedišta episkopije Bogorodica Hvostansaka u 
Metohiji, takođe je dobila spoljnu pripratu i dve snažne kule. Iz određenih razloga, 
spoljnu pripratu imaju i Sopoćani. 

Majstori graditelji, obrazovani u radionicama one prakse koja je imala izrazito vizantijska 
obeležja, nakratko se pojavljuju, na delima malog obima, početkom 12. veka. U kasnijim 
radovima izostaje ono što bi se moglo smatrati kao izrazito obeležje načina rada 
svojstveno vizantijskom području. Zanatski deo rada nose majstori koji dolaze iz središta 
gde vlada romanski, potom prelazni, romansko-gotički stil, ili, ako su iz lokalnih 
radionica, klešu i grade kao da su obrazovani u ateljeima srpskih primorskih gradova, u 
kojima neprekinuto traje rad graditeljskih, kao i svih drugih zanata. 

Jednostavno rečeno, majstore osnovnih graditeljskih zanata bilo je najlakše naći na 
domaku velikih gradilišta. U vremenu o kome je reč, za razliku od slikara, iz razbijene 
Vizantije ne stižu ni stručnjaci za opeku, ni klesari, niti se održavaju veze između 
tamošnjih graditeljskih radionica i gradilišta u Srbiji. Stoga se i ukupna spoljna obrada 
značajnih graditeljskih dela pomera ka ukusu koji je bliži zapadnoevropskoj arhitekturi. 
Volumeni su zatvoreni ravnim površinama, koje imaju pilastre ili su bez njih, a prozori i 
portali od ukrasnog kamena, po pravilu skromnije arhitekture od studeničkih, plastični su 
ukras. Poseban odnos prema boji - valja imati u vidu činjenicu da su enterijeri uvek 
prekriveni freskama - okolnost je koja je proizvela pojavu bojenog ukrasa na 
omalterisanim fasadama. 

Na Mileševu (treća decenija 13. veka) u celini se odnosi opisano svojstvo - vizantijsko 
poreklo unutrašnjeg prostora i spoljna obrada pod uticajem romanike, ili po ugledu na 
Studenicu. Moraču (1252) čine prostor uspostavljen u raškoj arhitekturi i fasade, likom i 

načinom obrade bliske romanici grada Kotora. Sopoćanska crkva, koja je poslužila za 
okrilje najvrednijih fresaka svoga vremena (1265), na izrazit način otkriva dvostruke 
izvore raške arhitekture, iz kojih je nastala njena priroda. Iako građena pod jakim 
uticajem zrele romanike, sopoćanska crkva - u spoljnom liku bliska trobrodnoj romanskoj 
bazilici - ima unutrašnji prostor koji veoma podseća na monumentalne enterijere 
srednjovizantijske arhitekture. Nekoliko godina mlađa, crkva u Gradcu nosi u svom 
ukupnom obliku monumentalan sklop razuđenih volumena. Njena su posebna obeležja 
elementi gotike u strukturi i oblicima. Njih su doneli majstori koji dolaze, po svoj prilici, 
iz južne Italije. Naglašeno romanski uticaj vidi se na fasadama Arilja (1295/6), u kome je 
takođe dosledno sačuvana tradicionalna unutrašnja struktura. 

Veliki spomenici srpske monumentalne arhitekture srednjeg veka, s kojima počinje 
klasično razdoblje njene istorije i kojima se do kraja obeležava njen glavni tok, pripadaju 
manastirskim celinama. Odreda su manastiri stradali u mnogim neprilikama u toku duge 
turske vladavine nad srpskim zemljama. Mnogo ih je uništeno. Među uništenima su i neki 
od najvrednijih. Neka, za primer, budu pomenuti: Bogorodica Hvostanska, jedna od prvih 
srpskih episkopija, od koje su ostali samo temelji; Banjska, od crkve ostao mali deo, bez 
ukrasa, pretvoren u džamiju i prostor za stanovanje, a sve ostalo razoreno; prizrenski 
Sveti arhanđeli, u celini razoreni; crkve u gradovima Skoplju, Novom Brdu, Beogradu, 
Smederevu, kao i mnoge druge u manjim središtima. Manastirske crkve koje su u 
današnjem svetu čuvene po freskama većinom su u ruševinama dosegle moderna 
vremena. Pomenućemo najpoznatije: Đurđeve stupove u Rasu, Mileševu, Sopoćane, 
Gradac.

Ti spomenici opstajali su pre svega zato što je sredina u kojoj su se nalazili najčešće 
imala volje i snage da ih obnovi posle pustošenja, razaranja i paljenja. Sve drugo što je 
pripadalo manastirskim celinama lakše je stradalo i propadalo i, po pravilu, ako je bilo 
snage za obnovu, zamenjivano je novim građevinama. Stoga su nam saznanja o 
trpezarijama, palatama i drugoj vrsti građevina praktične namene malobrojna i oskudna. 
To se odnosi u još većoj meri na sve što je nastajalo u gradskim naseljima. 

U istoriografiji srpske umetnosti odavno su arhitektonska dela građena od kraja 13. do 
poslednje decenije 14. veka nazivana srpsko-vizantijskom školom. Početak tog razdoblja 
obeležava prvo veliko delo kralja Milutina, obnova manastira Hilandara (1293). U nizu 
građevina tada podignutih u Hilandaru ističe se glavna crkva, po razmerama, složenoj 
strukturi i najvišem stepenu zanatske i umetničke obrade. U njoj se nastavlja 
srednjovizantijski tip građevine s kupolom na sredini. U Hilandaru je ostvaren u 
razvijenoj zamisli prostora i strukture, oblicima i načinom građenja svojstvenim 
vizantijskoj prestonici. Umetničkoj celini hilandarske crkve pripadaju mozaički pod i 
reljefni kameni ukras na portalima i prozorima. Poreklo ukrasa je iz dva izvora: 
plitkoreljefna obrada ravnih površina u tokovima je onovremene vizantijske umetnosti, a 
kamene konzole u obliku životinjskih glava potiču od majstora iz neke klesarske 
radionice u Srbiji. 

Za ime kralja Milutina (1282-1321) vezuje se potpuno usmerenje zemlje ka vizantijskom 
duhovnom svetu i vizantijskoj civilizaciji. U arhitekturi to je jasno iskazano. Sve njene 

bitne odrednice potekle su iz vizantijske arhitekture. Namesto dotadašnje jednobrodne 
crkve s kupolom, prilagođene osobenom raškom programu, usvojena je u vizantijskom 
svetu opšte rasprostranjena crkva upisanog krsta s kupolom. U Srbiji, posle izgradnje 
Hilandara, podiže se niz crkava, bilo u zamisli bližoj jednostavnijem obrascu upisanog 
krsta s kupolom, kao što je Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj gori, bilo u razvijenoj varijanti, 
carigradskog i solunskog porekla. U Prizrenu se gradi nova gradska katedralna crkva, 
Bogorodica Ljeviška (1306/1307), kao petokupolna građevina. Očuvala se u gradskoj 
sredini zato što je pretvorena u džamiju. Nova je crkva podignuta na delimično zadržanim 
zidovima starije bazilike. Ostvarena je zamisao po kojoj je u istoriji vizantijske umetnosti 
poznata crkva solunskih Apostola: jezgro čini raspored u vidu upisanog krsta sa pet 
kupola, a oko njega je na severnoj, zapadnoj i južnoj strani, obimni brod. U načinu 
zidanja, materijalu i oblicima prizrenske zadužbine kralja Milutina na najbolji način su 
predstavljene vizantijska graditeljska shvatanja toga vremena. Posebno se ističe svečana 
zapadna fasada, koju čine arkade prizemnog trema, ukrasne niše iznad trema, u 
simetričnom i ritmičnom rasporedu, i visok zvonik smele konstrukcije u osovini 
kompozicije. Arhitekt Nikola - zna mu se samo ime - ostvario je delo bez premca u 
vizantijskoj arhitekturi na početku 14. veka. Slično prizrenskoj katedrali nastala je crkva 
Sv. Đorđa u Starom Nagoričinu (1312). U zatečene zidove crkve iz 11. veka ugrađena je 
takođe petokupolna crkva. Kao u Prizrenu, zidovi zatečene građevine sačuvani su iz 
uobičajenog poštovanja starijeg kultnog mesta. U Starom Nagoričinu je idealna shema 
petokupolne crkve u nešto većoj meri prilagođena, stoga što su se čuvali stari zidovi, a 
obimni brod je zamenjen tremovima duž tri strane građevine. 

Koncepcija petokupolne crkve s običnim brodom ostvarena je u osobenom rešenju u 
Gračanici (1315). Gračanica je bila završno delo svojevrsnog razvitka složene zamisli 
crkve sa više kupola, koja ima poreklo u ranovizantijskoj arhitekturi. Anticipacija 
petokupolne crkve u obliku koji ona ima u srpskoj arhitekturi verovatno je solunska. U 
Gračanici je ta zamisao ostvarena u čvrstom i zatvorenom organizmu, u kome je 
prekrivena strukturalno-prostorna razuđenost, osobena za vizantijske spomenike tih 
vremena. Očuvao se prostor, ili obimni brod, koji sa tri strane okružuje središnji 
organizam, s glavnom kupolom, ali je celina povezana u gornjoj konstrukciji i gornjim 
oblicima, koji u svom piramidalnom sklopu nagoveštavaju raspored unutrašnjeg prostora. 
U dinamičnoj kompoziciji celine Gračanice ne deluje samo kao petokupolna građevina 
već kao sklop kupolnih volumena. Njene fasadne površine, zidane u pravilnom ritmu 
kamena i opeke, imaju oblike svojstvene poznovizantijskoj arhitekturi, i, uz njih, iz raške 
arhitekture nasleđena potkupolna postolja i prelomljene lukove. Razuđenog prostora, 
prema ukusu i potrebama poznovizantijske arhitekture, harmonične kompozicije oblika, u 
kojoj je pažljivo odmeren odnos delova prema celini - posebno malih kupola prema 
velikoj - u razmerama svojstvenim poznovizantijskom kulturnom području. 

U nizu dela koja nastaju u prvim decenijama 14. veka vredni su pažnje i spomenici malih 
razmera, podizani bilo u postojećim manastirima bilo kao zadužbine vlastele skromnijih 
materijalnih mogućnosti. Najveću pažnju zaslužuje Kraljeva crkva u Studenici 
(1313/1314), takođe delo kralja Milutina. U osnovi približnoj kvadratu, u celini 
prekrivenoj jednom kupolom, koju nosi sažeta supstrukcija, s plemenitim odnosima mera, 
u svom unutrašnjem prostoru predstava je idealne crkve slike kosmosa, zamišljene u 

ranovizantijskoj arhitekturi. Biće ona plod vraćanja na stare uzore. Zaključićemo da je reč 
o jednoj od onih obnova u vizantijskoj umetnosti koje se obeležavaju kao svojevrsni 
klasicizam.

Krajem treće decenije 14. veka dobila je konačan oblik Pećka patrijaršija. Ta velika celina 
razvijenog prostora obrazovala se tako što je uz severnu stranu Sv. Apostola, raškog 
plana, dograđena crkva Sv. Dimitrija, u drugoj deceniji 14. veka, kao jednobrodna 
građevina s kupolom, uz južnu stranu Bogorodičina crkva, u obliku razvijenog upisanog 
krsta s kupolom, a uz zapadnu stranu sve tri građevine velika priprata. Celina je 
zaključena Bogorodičinom crkvom, velikom pripratom i kapelom i tremom na južnoj 
strani staranjem arhiepiskopa danila II (1328/1330). U spoljnom izgledu Patrijaršija je 
panorama oblika svojstvenih tadašnjoj srpskoj arhitekturi. Na fasadama velikog dela 
celine slikani ukras je zamenio reljef u kamenu i ukras u opeci i kamenu. 

Potpuna usmerenost ka vizantijskoj graditeljskoj tradiciji i praksi nastavlja se u narednom 
razdoblju. U južnim oblastima uključenim u srpsku državu, podiže se niz znatnih 
graditeljskih dela. Ktitori su ličnosti iz najvišeg sloja vlastele. Osnovni tip prostora 
zadržan je kod većih spomenika, uz varijacije u detaljima. U oblicima i načinu zidanja i, 
u tom okviru, građenju ukrasa na fasadama takođe se uočavaju varijacije. 

Najznačajnija dela su antologijski spomenici graditeljstva na ukupnom vizantijskom 
području. Sv. Arhanđeli u Štipu (1332, ktitor vojvoda Hrelja), karakterističnog 
unutrašnjeg prostora, geometrijski pouzdano utvrđenih volumena, ritmično građenih 
zidova, obeleženi su odnegovanim oblicima. Ukrasni lukovi na severnoj, zapadnoj i 
južnoj strani prate unutrašnju strukturu, a na istočnoj strani, zajedno s apsidom, 
uokviruju, u dvostepenom sistemu, svaku posebnu arhitektonsku površinu. U Ljubotenu 
(1337, ktitor vlastelinka Danica) slična je koncepcija prostora, strukture i arhitekture 
fasada. Znatnije su površine, u gornjim zonama, pokrivene ukrasom.

Koncepcija prostora, slična rešenjima svojstvenim u arhitekturi u Grčkoj, nastavlja se u 
potonjim delima, u narednim decenijama. Pojam sličnog bi se mogao upotrebiti takođe za 
ukupne strukture građevina, a u najvećoj meri i za njihovu spoljnu obradu, što navodi na 
zaključak da je program bio u rukama obaveštenih i međusobno povezanih poručilaca. 
Takođe je moguće pretpostaviti a se radilo o skupini majstora koji se kreću s jednog na 
drugo gradilište. Njihova znanja i praksa nalaze se negde između onog toka čiji su izvori 
u vizantijskoj prestonici, ili u Solunu, po idejama Carigrada, i arhitekture u zapadnim 
krajevima Grčke, prvenstveno u Epiru. Pri tome su bitne odrednice u koncipovanju celina 
dug tradicionalnoj srpskoj arhitekturi: grupisanje prostora u zatvorene celine i briga o 
proporcijama, s naglašavanjem vertikale. 

Crkva Sv. arhanđela u Lesnovu (1341, priprata 1349, ktitor despot Oliver) ima dve celine, 
različitih koncepcija, crkvu u užem smislu i pripratu. Crkvena građevina je kao zatvorena 
celina, slična prethodnima, obeležena ritmičnim nizovima ukrasnih lukova, koji su 
dvostepeni i po visini postavljeni u dve zone. Zamisao koloneta kružnog preseka, koje se 
priključuju pilastrima, nagoveštena u Arhanđelima u Štipu, u Lesnovu je dosledno 
sprovedena. Poreklom je, ili posredno ili preko Soluna, iz vizantijske prestonice. Zamisli 

priprate neizostavno ćemo pripisati reprezentativan izvor. Znalački sagrađene strukture, s 
kupolom na sredini, široko otvorenih zidova, preko bifora, zajedno s detaljima u obradi 
fasada, bliska je ostvarenjima najboljih vizantijskih ateljea. Lesnovo je kao celina bilo 
model za Psaču (1358, ktitor sevastokrator Vlatko). Iako oronula u toku duge istorije, 
crkva Sv. Bogorodice u Kučevištu, u oblasti Skoplja (1348, ktitor župan Radoslav), delo 
je visokih graditeljskih vrednosti. Uz pojedinosti koje otkrivaju najbolju graditeljsku 
radionicu, kao što su oblik apside i niše polukružnog preseka na njenim spoljnim 
stranama, uočljiv je rad na ukrasnim površinama, praćen kolorističkim obeležjima, 
karakterističan za shvatanje arhitekture u poznovizantijskom svetu. Težnja za ukrasom, 
bojom i ornamentom, građenim uz pomoć cigle i maltera, u najvećoj meri je iskazana na 
fasadnim površinama Zauma (na Ohridskom jezeru, 1361, ktitor keser Grgurić). Celina 
građevine ostvarena je u tradiciji srpsko-vizantijske škole. Među nejednako očuvanim i 
istraženim spomenicima iz poslednje decenije 14. veka treba pomenuti Markov manastir, 
u oblasti Skoplja (kraljevi Vukašin i Marko, 1371. završen), Sv. Andreju (Andreaš) na 
Tresci (1389, ktitor Andreja, brat kralja Marka), Matku na Tresci (1371, ktitor Bojko, sin 
vlastelinke Danice), Konču kod Radovišta (1366, ktitor Nikola Stanjević). Markov 
manastir, krupnih razmera i dobro građen, i Andreaš, skromnije građen, s fasadnim 
površinama doterivanim malterom i bojom, nose obeležja onih shvatanja po kojima se 
oblici grupišu po vodoravnim pojasevima. Time se vraćaju idejama nastalim u okviru 
renesanse Paleologa i nagoveštavaju novine koje će biti ostvarene u narednom razdoblju 
srpske arhitekture. 

Poseban tok u srpskoj monumentalnoj arhitekturi ostvaren je u tri velika i reprezentativna 
hrama, sagrađena za grobne vladarske crkve, u Banjskoj, kralja Milutina (1312-1316), 
Dečanima, Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana (1327-1335), i Arhanđelima kod 
Prizrena, cara Dušana (sredina 14. veka). Prema svedočenju kraljevog biografa i 
saradnika arhiepiskopa Danila II, Milutin je Banjsku sagradio po uzoru na Studenicu. U 
bitnim sastavnicama, prema kojima je trebalo prepoznati uzor, poštovana je kraljeva 
volja: u zamisli celine prostora, posebno njegovog oltarskog i potkupolnog dela, i u 
svečanim portalima i prozorima. U svemu ostalom modelu su dodana ona ostvarenja 
raške arhitekture koja su se dogodila posle Nemanjine Studenice. Velika i skupocena 
celina koju danas rekonstruišemo na osnovu očuvanih ostataka, Banjska se na osoben 
način našla na sredokraći vizantijske graditeljske tradicije i onovremene 
zapadnoevropske arhitekture. Prema opštem izgledu, snažne i zatvorene celine, ravnih 
fasada, pokrivenih, na jedinstven način, ukrasnim kamenom u tri boje, po sistemu 
šahovskih polja, reklo bi se da je u srodstvu sa najboljim delima severnoitalijanske ili 
apulijske romanike. Međutim, Banjska u bitnim odrednicama nastavlja rašku arhitekturu, 
i to ne samo u onome što su nametnule funkcionalne potrebe već takođe u vrsti donje i 
gornje konstrukcije, u unutrašnjim oblicima prostora i u delu kamenog ukrasa. Zidanje, 
bez spoljne oplate, vizantijsko je, u mešovitom materijalu. Poput Studenice, celinu su 
zamislila dva protomajstora, ili protomajstor i poručilac iz dveju kulturnih sredina. 

Dečane bismo lakše nego Banjsku priključili odgovarajućem nizu katoličkih romaničkih 
ili romaničko-gotičkih katedrala. Njen graditelj, franjevac iz Kotora, gradi trobrodnu 
baziliku s kupolom. S gradilišta u zapadnim srpskim oblastima tada poletne romansko-
gotičke arhitekture preuzeti su gotički svodovi, gotički prozori i spoljna dvobojna kamena 

oplata. Ipak, u Dečanima je izgrađen pravoslavni hram, sa svim delovima prostora koji su 
ostvareni u raškoj arhitekturi. Da je u Dečanima takođe poštovana Studenica kao uzor, 
potvrđuju svečani portali i trifore. Građenje Dečana bilo je veliki poduhvat. Za osam 
godina podignuta je crkva veća od kotorske katedrale, a verovatno i od stare dubrovačke 
katedrale čija je izgradnja trajala oko sto pedeset godina.

Poštovanje dinastičke tradicije, očigledno u određenom ideološkom smislu, prihvatio je i 
Stefan Dušan gradeći svoje glavno delo, hram koji je namenio za svoju grobnu crkvu. 
Ona obeležja Studenice koja su ocenjena kao bitna preneta su u koncepciju, nove 
građevine, a ta je građevina zamišljena, u pogledu sheme prostora i oblika, prema 
načelima srpsko-vizantijske škole. Sveti Arhanđeli, glavna carska zadužbina, krupnih 
razmera, brižljivo obrađena, s fasadama od ukrasnog kamena, mermernim portalima i 
prozorima i mozaičkim podom, najveće je i najskupocenije delo sagrađeno u 14. veku na 
širokom području vizantijskog sveta. Idealna rekonstrukcija toga porušenog spomenika, 
čiji je materijal najvećim delom iskorišćen za građenje Sinan-pašine džamije u Prizrenu, 
govori o petokupolnoj crkvi izuzetnog harmonijskog sklopa volumena i fasadnih 
površina, s portalima i prozorima čiji su prauzor portali i reljefni ukras Studenice. Time 
se još jednom potvrđuje da je grobna crkva osnivača dinastije neka vrsta sopstvenog 
srpskog rešenja. Prizrenski Arhanđeli bili su model za drugu carsku zadužbinu, Matejič (u 
Skopskoj Crnoj gori zapadno od Kumanova), ktitora carice Jelene i cara Uroša (šesta 
decenija 14. veka). Uz manje prilagođavanje, u njoj je ponovljena zamisao prostora 
prizrenske crkve. U petokupolnoj shemi gornjih oblika, velikih razmera, građena u 
mešovitom materijalu, u oblicima srpsko-vizantijske škole skromnije je obrade od 
prizrenske crkve.

Dva poznata graditelja dela kneza Lazara, Ravanica (1377/1381), namenjena za grobnu 
crkvu ktitora, i Lazarica (1377/1380), sagrađena uz dvor u Kruševcu, i u simboličnom i u 
stvarnom smislu na čelu su poslednje stilske skupine u srpskoj srednjevekovnoj 
arhitekturi. Ta je skupina poznata pod nazivom Moravska škola, prema oblastima u 
kojima se razvila živa graditeljska delatnost u poslednje tri decenije 14. i u prvoj polovini 
15. veka. Glavni tokovi monumentalne arhitekture i dalje su u sakralnim građevinama, a 
najvrednija poznata dela u manastirskim celinama. Nešto više podataka o gradovima iz 
toga vremena; i u njima su nastajali spomenici moravske arhitekture. Moravska 
arhitektura izrasla je iz prethodnog graditeljskog stvaranja u Srbiji. Nova obeležja, po 
čemu se ona razlikuje od prethodne srpske arhitekture i suverenih zbivanja u vizantijskoj 
arhitekturi, jesu opšti izgled celine i njena unutrašnja harmonija, koncepcija oblika i 
obrada fasadnih površina. Pravilan je ritam osnovnog rasporeda, pouzdan konstruktivni 
sklop. Harmonija u oblicima i volumenima i arhitekturi površina i otvora građena je po 
izvornim shvatanjima srednjovizantijske arhitekture. Reljef i boja na fasadnim 
površinama u moravskoj arhitekturi nove su vrednosti.

Zamisao prostora, ili, uprošćeno rečeno, plan, produžava prethodna rešenja. Varijante su 
razvijen i sažet upisan krst s kupolom, kojima su dodane bočne konhe pod uticajem 
svetogorske arhitekture. Dve varijante su predstavljene u Ravanici i Lazarici. Prostorna i 
konstruktivna struktura otkrivaju se u gornjem delu građevine i na fasadama, koje su 
podeljene u tri vodoravne površine. Raspored otvora usklađen je s tim površinama, a one 

su organizovane, u vodoravnom smeru, ritmičnom podelom pilastrima ili kolonetama, na 
koje naležu ukrasni lukovi, bilo da je reč o lukovima na čelu unutrašnje konstrukcije bilo 
o onima što predstavljaju samo završetak ritmičnog ukrašavanja fasadnih površina, kao 
što su apside. Zidanje je u pravilnom smenjivanju jednog vodoravnog reda kamenih 
kvadera sa slojem od tri reda opeke. Vidljivo je u dva niža pojasa fasade, dok su površine 
zidova u trećem, najvišem pojasu, završenom ukrasnim lukovima, ili ozidane na sličan 
način ili prekrivene ukrasom u vidu šahovskih polja. U tim poljima su osobene moravske 
rozete, postavljene u ona polja kojima se obeležavala struktura građevine i u kojima su u 
nižim pojasevima odgovarajući otvori. 

Osobeni moravski ukras, prvenstveno kameni reljef, pokriva sve okvire prozora i portala, 
rozete, čela lukova i kapitele koloneta. Najvećim delom je geometrijski. Značajan je ne 
samo po obimu već i po uticaju na oblike klasičnih arhitektonskih elemenata. Pokrivajući 
čela lukova reljefni ukras istovremeno transformiše doprozornike, dajući im oblik 
ukrasnih bifora, ili neki drugi oblik, a kapitele zamenjuje bilo stilizovanim cvetom bilo 
nekim geometrijskim spletom. Na skupini spomenika zrelog stila - Ljubostinji (pre 1393, 
ktitor kneginja Milica), Rudenici (1409/1410, ktitor vlastelin Vukašin), Kaleniću 
(1413/1417), ktitor protodovijar Bogdan) - razvile su se mnoge varijante oblika pod 
uticajem reljefnog ukrasa. 

Dva su važna svojstva moravske arhitekture, njen arhitektonski ukras, kao apsolutna 
novina, i stroga simetrija u koncepciji celina i detalja, u čemu ona napušta 
poznovizantijska shvatanja harmonije i vraća se obrascima prethodne arhitekture. U toj 
svojevrsnoj obnovi naglašen udeo ukrasa, prvenstveno reljefnog, ima određeno dejstvo, 
pa bi se reklo da se arhitektura počela shvatati integralno. Nastojalo se na uspostavljanju 
jednakih vrednosti unutrašnjeg i spoljnog prostora.

Posebno mesto u Moravskoj školi ima Resava (Manasija), zadužbina i grobna crkva 
despota Stefana Lazarevića (1407-1417). Velikih razmera, petokupolna crkva, slična je 
Ravanici po zamisli prostora. Fasadama u kamenu, frizom arkadica i oblikom dvojnih 
prozora podseća na rešenja u Raškoj školi arhitekture. Moguće je da je ktitor imao u vidu 
tradiciju koja se odnosila na poseban odnos vladara iz dinastije nemanjića prema 
Studenici. Arhitektura Resave imala je određen odjek u Vraćevšnici (pod Rudnikom, 
1428-1429, ktitor Radič Postupović). 

Tursko osvajanje prekinulo je moravsku obnovu, koja je bila snažan i živ podsticaj za 
dalje trajanje ne samo srpske arhitekture nego vizantijske umetnosti u celini.

Fortifikaciona arhitektura

U idealno zamišljenoj slici srpskih zemalja u srednjem veku jako bi se isticale tvrđave, 
verovatno više od svega drugog što je bilo podignuto ljudskom rukom. Zidane su 
najčešće u kamenu, krupnih razmera, zatvorenih masa, postavljene na mestima koja su u 
strategijskom smislu pažljivo odabrana, pa su stoga svakom putniku bile lako uočljive. 
Podizane su na dominantnim visovima, na ulazima u klisure, na rubovima plodnih 
ravnica ili uz važne vodene tokove, štiteći najvrednija ljudska staništa. Beli kameni 

bedemi zatvarali su gradska naselja, kuće ili palate nosilaca lokalne ili oblasne vlasti, 
vladarske dvorce, velike manastire ili su kao prava utvrđenja namenjena profesionalnim 
vojnicima, čuvali važnije trgove i rudnike.

U ratovima na srpskoj teritoriji srednjovekovne tvrđave su jako stradale, bilo usled 
neposrednih razaranja bilo stoga što su napuštene, pa ostavljene da propadnu. Otud se 
neizbežno današnja predstava o njima gradi prema tvrđavama koje su se očuvale u nešto 
većem obimu.

U viševekovnoj istoriji od ranog srednjeg veka do sredine ili kraja 15. veka, do pada svih 
srpskih zemalja pod Turke - menjao se način građenja tvrđava, menjale su se ili nestajale 
pojedine tvrđave i nastajale nove, ali su ta markantna zdanja ostala obeležja države, 
njenog trajanja i određenog vida njene civilizacije. O tome, na posredan način, slikovito 
govore promene koje je donela turska vlast. 

Građenje tvrđava oslanjalo se, u pogledu osnovnih zamisli i oblika, na kasnoantičku 
tradiciju. Potom se osetio uticaj položaja zemlje između vizantijskog i zapadnoevropskog 
sveta. Međutim, po bitnim odrednicama - prirodi potrebe za utvrđenjem, najčešćim 
razmerama, u određenoj meri i načinu građenja - i po opštoj slici, tvrđave su bile slične 
onome što se zbivalo na vizantijskom području.

Osobena su obeležja celina koje čine primorska gradska naselja, zajedno sa svojim 
utvrđenjima. Stara Budva privlači pažnju svojim položajem na grebenu, na severnom 
vrhu pitomog zaliva. Postojeća utvrđenja - iz vremena mletačke vlasti - samo podsećaju 
na srednjovekovnu tvrđavu, a u temeljima su im ostaci helenističkih i srednjovekovnih 
zidova. 

Kotor, u dnu zaliva pod planinskom gromadom, od davnina privlači pažnju svojim 
izgledom. Sagrađen na ravnom zemljištu uz obalu, oslonjen je na oštro stenovito brdo, 
koje se odvaja od planinskog zaleđa i u celini uokviren snažnim bedemima. 
Karakterističnu sliku grada, koja se u varijantama javlja na likovnim predstavama od 
najstarijih vremena, obrazuju naselje u pojasu uz obalu i brdo iznad njega, obeleženo po 
rubu bedemom i tvrđavom na vrhu. Gradski bedem, sa snažnim bastionima na 
karakterističnim mestima, dug oko pet hiljada metara, ima oblik koji potiče iz vremena 
mletačke vlasti, ali i bedemi i bastioni sadrže u svojoj masi srednjovekovni zid ojačan 
kulama. Kao grad i sedište episkopije pominje se prvi put krajem 8. veka, a skorašnji 
arheološki nalazi govore da potiče iz antičkih vremena.

Značajno političko, privredno, kulturno i crkveno središte u srednjem veku, Bar - danas u 
geografskom smislu poznat kao Stari Bar - sagrađen je na nekoliko kilometara od obale 
na stenovitom terenu koji je nešto povišen u odnosu prema pitomoj ravnici barskog 
zaliva. napušten i delimično razrušen, sačuvao je snažne bedeme, s bastionima, takođe iz 
vremena mletačke vlasti. Venecijanski bedemi su prekrili srednjovekovni odbrambeni zid, 
pa se može zaključiti da se opšti izgled grada nije bitno izmenio. Stoga možemo lako 
rekonstruisati prvobitnu sliku primorskog mediteranskog gradskog naselja, koje je, u 
živopisnom pejzažu, čvrsto uokvireno moćnim bedemom, ojačanim kulama.

Najstariji pisani podaci o gradovima u srpskim zemljama, a to su istovremeno bile i 
tvrđave, potiču od vizantijskog cara pisca Konstantina Porfirogenita (oko sredine 10. 
veka). Pored gradova u zapadnim krajevima, on pominje, kao najjužniji, Dostinik, danas 
Drsnik u Metohiji. O izgledu tih gradova nismo obavešteni. U tom pogledu bi mogao 
pomoći grad nedaleko od antičke Duklje, kod gradića Spuža (u Crnoj Gori), koji nosi 
samo neodređen naziv Gradina. Na kamenom grebenu iznad zetske ravnice čini ga bedem 
ojačan polukružnim i četvrtastim kulama, koji zatvara nepravilnu ovalnu površinu 
zemljišta. U sredini, na najvišem delu terena, stajala je skupina zgrada, raspoređenih 
približno po rubu pravougaonika, s ostacima snažne kule na jednom uglu. Bila je to, 
očigledno, palata. Ukupna zamisao grada naslanja se na kasnoantičku tradiciju, pa će se 
naći paralele u oblastima u kojima je ta tradicija bila jaka. Taj grad je možda Lontodokla 
Konstantina Porfirogenita.

Manastirska utvrđenja mogla bi se po svojoj prirodi svrstati u širok raspon različitih 
rešenja, od neizbežnih pojedinačnih građevina za osnovnu zaštitu do raskošnih rešenja, u 
kojim se ostvaruju bilo vizije idealno zamišljenih celina bilo prave tvrđave. Manastirka 
utvrđenja imaju svoju istoriju. Iako im počeci u Srbiji nisu sasvim jasni, najstarija među 
delimično očuvanim celinama, kao što je Sv. Nikola kod Kuršumlije, imaju moćnu kulu 
radi zaštite, po ugledu na vizantijske pirgove. Kod jednog od najstarijih spomenika Raške 
škole, Đurđevih stupova u Rasu, može se rekonstruisati zamisao svojstvena vizantijskoj 
praksi. Površina namenjena manastiru, nepravilnog ovalnog oblika, zatvorena je 
odbrambenim zidom, uz koji su podizane odgovarajuće zgrade. Crkva je u sredini, a 
celini je dodana kula, kroz koju se ulazilo u manastir. Reprezentativno rešenje te vrste 
ostvareno je u Hilandaru, a potom u Banjskoj i Dečanima. Naročite pažnje je vredan prvi 
vizantijski pirg u Banjskoj, potpuno sličan hilandarskim pirgovima. 

Izuzetnu celinu predstavljao je manastir Studenica. Mada su u dobroj meri prvobitne 
građevine potpuno nestale, ili zamenjene novim zgradama, manastir i danas pruža osnov 
za rekonstrukciju izvornog oblika. Po svemu sudeći, to ključno delo Stefana Nemanje 
trebalo je da ima transponovan lik idealnog, nebeskog grada. Rub manastira obeležen je 
krugom čiji je centar pod kupolom velike crkve. Po rubu su uz istočni i zapadni ulaz, 
flankirana polukružnim kulama, izgrađena ojačanja bedema, kule trougaone osnove, 
raspoređene u pravilnom ritmu. Tome treba dodati moguće simbolično značenje broja 
dvanaest, koliko ima ukupno ojačanja bedema - dva ulaza i deset trougaonih kula. U 
arhitekturi studeničkog utvrđenja nailazimo na svojevrsni klasicizam. I kružne i 
trougaone kule imale su za uzor kasnoantička utvrđenja.

Pred nadirućim Turcima, u dugom, gotovo neprekinutom ratovanju, u poslednjim 
decenijama 14. i prvoj polovini 15. veka, manastirska utvrđenja postaju prave tvrđave. 
Dobri su primeri manastir Ravanica kneza Lazara i Resava despota Stefana Lazarevića, 
dveju najuglednijih ličnosti kasnog srpskog srednjeg veka.

Među tvrđavama koje su bile namenjene zaštiti važnih privrednih središta dve su se bolje 
očuvale, a obe su bile vodeće po razmerama, pa ih je lakše predstaviti. Prizren je bio 
srednjem veku važno trgovačko središte, pa se razvio i u znatno gradsko naselje. Grad, 
postavljen uz obalu reke Bistrice, bio je pod zaštitom snažne tvrđave na bregu iznad 

naselja. Tvrđava je trajala i pod Turcima, pa je pretrpela mnoge izmene. Ipak, mogu se 
razaznati ostaci snažnog srednjovekovnog utvrđenja, kod koga su vidljive reminiscencije 
kasnoantičkih oblika. 

U srednjem veku nadaleko čuveno Novo Brdo, po rudnom bogatstvu, bilo se razvilo u 
znatno naselje, nad čijim se, samo delimično ispitanim ostacima, uzdižu preostali delovi 
snažne citadele. Osnove u nepravilnom lepezastom obliku, srazmerno male površine, 
sastojala se od šest masovnih i snažnih kula, međusobno povezanih bedemom. Po 
spoljnom obimu nalazila se niskim bedemom zaštićena staza, što kao zamisao sklopa 
odbrane nesumnjivo potiče od vizantijskih utvrđenja. Valja se podsetiti toga sistema 
razvijenog u krupnim razmerama u carigradskom kopnenom bedemu. Novobrdskim 
kulama, pravougaone osnove, građenim od lomljenog kamena belosive boje, 
karakteristično obeležje daju krupni blokovi tamnocrvene breče, kojima su ozidani uglovi 
kula i okvir ulaza u citadelu. Bedemom je bilo zaštićeno i gradsko naselje.

O gradovima-tvrđavama vodećih vladarskih ličnosti veoma malo znamo, jer su temeljito 
razoreni. O tome u određenoj meri mogu nešto reći očuvana sedišta oblasnih gospodara. 
Sedište kralja Marka - legendarne ličnosti srpskih narodnih pesama - Prilep čuva 
srazmerno znatne ostatke srednjovekovnog utvrđenja. Na stenovitom grebenu izgrađeni 
su snažni bedemi, ojačani kulama četvrtaste forme, prema običajima u vizantijskom 
svetu. Ispod utvrđenja obrazovalo se gradsko naselje. Prestonica kneza Lazara, Kruševac, 
arheološki je razjašnjena u novije vreme. Na raskrsnici puteva, na domaku reke Morave, 
sagrađen je dobro utvrđeni dvor. Uz pridvornu crkvu Lazaricu, danas su vidljivi ostaci 
palate, bedema i velike i snažne kule.

Po svom opštem izgledu, razmerama i dosledno sprovedenom sistemu odbrane, naročito 
je pažnje vredno Smederevo. Najpre je izgrađen utvrđeni dvor despota Đurđa Brankovića 
(1428-1430) a zatim je bedemom zaštićena veća površina, na kojoj se obrazovalo gradsko 
naselje. Smederevo je poslednje veliko delo srpske srednjovekovne fortifikacione 
arhitekture. Bio je to izuzetan graditeljski poduhvat: tvrđava je velikih razmera, a 
podignuta je za srazmerno kratko vreme. Pod nadzorom Dimitrija Kantakuzina, 
Vizantinca, brata despotice Jerine, sagrađena je tvrđava u kojoj su dosledno uvažavani 
načela i praksa vizantijske fortifikacione arhitekture. Na ravnom zemljištu, na ušću 
Jezave u Dunav postavljena je u geometrijskom smislu pravilna trougaona osnova. Njen 
manji deo, u vrhu, uz samo rečno ušće, pripadao je dvoru, čija je kula na uglu bila 
najveća i potpuno zatvorena, poput vizantijskih pirgova. Tvrđavu čine bedem, sa stazom i 
zaštitnim zupcima po vrhu, i ritmično postavljene veoma visoke kule, otvorene na 
unutrašnjoj strani. U detaljima u Smederevu, kao i u nekoliko drugih tvrđava iz tog 
vremena, održala se vizantijska praksa: zidanje u lomljenom kamenu i krečnom malteru, 
s mestimičnim ukrasom u opeci - u Smederevu i Ravanici to su natpisi izvedeni u opeci. 
Po vrhu zidova i kula su zaštitni zupci i zaštićeni odbrambeni balkoni (mašikule). 

Iako se u vreme zidanja Smedereva već koristi vatreno oružje, ni na smederevskim, kao 
ni na drugim onovremenim utvrđenjima, nema znakova bilo kakvog prilagođavanja 
novom oružju. Ipak, Turci srpske gradove osvajaju uz veliki trud. Za primer navedimo 

Novo Brdo. Osvaja ga (1456) vojska Mehmeda II, posle pada Carigrada U ruševinama 
novobrdskih bedema nađene su kamene topovske kugle izuzetno velikih dimenzija. 

Srednjevekovna muzika

Roksanda Pejović

Dokaza o postojanju muzičara, pevača, svirača u žičane instrumente i bojne trube kod 
Južnih Slovena ostavili su, između ostalih, vizantijski istoričari i arapski putopisci. 
Tragovi slovenskog muziciranja možda su sadržani u pesmama i igrama dodola, devojaka 
okićenih cvećem koje idu po selu kako bi molile kišu da pada, u krstonoškim pesmama, 
čiji učesnici nose krst i ikonu sveca, moleći se za rodnu godinu i u drugim obredima.

kada su Ćirilo i Metodije, pokrštavajući Slovene u 9. veku, preveli grčke knjige na 
slovenski i uveli bogosluženje na ovom jeziku, počeo je, pretpostavlja se, razvoj 
slovenske crkvene muzike. Verovatno su grčke melodije bile prilagođavane slovenskim 
rečima. Kasnije su izvesni crkveni tekstovi čitani, drugi su recitovani na jedan, dva ili tri 
tona, a liturgijske pesme pevane su, izgleda, u početku silabično a potom s melizmima. 

Srpska srednjovekovna muzika, kao i umetnost istog doba, razvijala se u sferi delovanja 
vizantijske muzičke kulture u srpskoj državi od 12. do 15. veka, ali i za vreme 
petvekovnog robovanja pod Turcima. Pojanje je bilo jednoglasno izvođeno solistički ili u 
horu (u dve pevnice). Dirigent (domestik) pokretima ruku pokazivao je tok melodije koja 
se učila napamet: glavni pevač (protopsalt) otpevao bi početnu intonacijsku formulu, 
zapravo skraćenu melodijsku pripremu pesme, odnosno melodijsko - ritmičku celinu koja 
karakteriše pojedini crkveni napev (poznavanje ove formule omogućavalo je iskusnom 
pevaču da otpeva celu pesmu), a zatim bi počinjao melodiju unisono, jednoglasno s 
horom (pesma je mogla imati i druge formule). Ako ej melodija bila melizmatična, solista 
bi je sam otpevao, uz držani ton hora (ison).

Kao uzori, tj. modeli po kojima su komponovane srpske crkvene melodije, služile su 
melodije Osmoglasnika, zbirke crkvenih pesama za nedeljnu službu (večernje, jutarnje, 
liturgija), posvećene Hristovom vaskrsenju. One su ciklično, u osam nedelja ponavljane 
tokom crkvene godine u jednom od osam crkvenih glasova - svaki glas je podrazumevao 
određeni modus zasnovan na izvesnom broju formula. Pesme Osmoglasnika su služile 
kao uzori za stvaranje drugih crkvenih pesama. Veliki značaj su imale pesme posvećene 
srpskim vladarima i službe koje su pisali srpski autori: U njima nema srednjovekovnih 
nota - neuma, ali ima oznaka pojedinih glasova, što znači da su bile predviđene za 
pojanje.

U crkvenim izvorima postoji informacija o svakodnevnom pojanju, kao i o pojanju 
prigodom smrti pojedinih vladara, ili prenosa njihovih moštiju. Izgleda da je kraljica 
Jelena, žena kralja Uroša I, imala svoj crkveni hor pevača pod upravom velikog 
domestika Raula iz Zihne.

U izvesnom broju srpskih srednjovekovnih rukopisa zabeleženi su neumski notni znaci. 
Njihovi autori su bili Stefan Srbin, čija dela, među kojima i čuvena pesma Ninja sili 
(Sada nebeske sile), otkrivaju zajedničke melodijsko-ritmičke osobine, takođe Nikola 
Srbin, zatim Isaija Srbin, s pesmama u čast južnoslovenskih svetitelja i drugi. Ove 

jednoglasne liturgijske pesme nevelikog obima i postupnog pokreta (veći skokovi 
naglašavaju značajne reči) čine neraskidivu celinu s tekstom. Zasnovane su na nekoliko 
osnovnih jezgara koja se javljaju tokom pesme doslovno, varirano ili u fragmentima. 
Pojedine imaju bogatu melizmatiku. One pripadaju duhovnom svetu drugačijem od 
gregorijanskog - zadržale su iskonski izraz i fleksibilnost, pokazujući kako dramska, tako 
i lirska raspoloženja. 

Mada malobrojna, svedočanstva o svetovnom muziciranju u Srbiji, Bosni i Hercegovini i 
Zeti, pokazuju da je muzika imala svoje mesto u boju, na dvoru i u narodu. Ona je u 
državi Nemanjića bila u sastavu dvorskog ceremonijala. Njeni su nosioci bili, kao u 
zemljama širom Evrope, igrači, svirači i zabavljači. Nazivani sviralnicima, glumcima i 
praskavnicima, uveličavali su svojom svirkom veselje povodom krunisanja vladara 
(vlastela je na krunisanju Stefana Prvovenčanog slušala svirku bubnjeva i gusala), 
dočekivali si kraljeve pesmama (kralja Milutina), a despote sviranjem u trube (Stefana 
Lazarevića). Stefan Dušan, koji je na svom posedu imao i muzičare, i koji ih je poklanjao 
zajedno s imanjem, izmenjivao je muzičare sa Dubrovnikom povodom raznih svečanih 
prigoda. Cenjeni srpski svirač Dragan iz Prizrena bio je 1335. gradski muzičar u 
Dubrovniku.

Stefan Lazarević je na svom dvoru imao muzičku kapelu, a njegovi muzičari su svirali na 
lađama dok je gostio turskog cara. Despot Đurađ Branković je voleo muziku. U njegovoj 
biblioteci se nalazio i čuveni psaltir bogato ilustrovan muzičkim instrumentima 
(Minhenski psaltir).

Na bosanskim, hercegovačkim, humskim i zetskim dvorovima vladara i velikaša 15. veka 
vojvode Sandalja Hranića, kralja Tvrtka I i Balše Balšića - bilo je pevača, glumaca, 
mađioničara, lakrdijaša i svirača u svirale, laute, trube, gajde, doboše i druge instrumente. 
Njihovi muzičari su se mogli čuti u Dubrovniku, a dubrovački su im dolazili u pohode.

Mada srpska svetovna muzika nije notama zabeležena, po muzikalnosti i patetici teksta 
stare srpske književnosti mogu se naslutiti njena pevljivost i mirni ritmički tok.

Muzički instrumenti na spomenicima srpske srednjovekovne likovne umetnosti od kraja 
12. do polovine 18. veka predstavljaju dragocene priloge za proučavanje sveukupnog 
srednjovekovnog instrumentarijuma, koji je gotovo u celini poznat samo iz likovnih 
izvora. U koliko nisu vizantijski ili prednjoazijski, mogu biti antičkog ili 
zapadnoevropskog porekla. Moguće je da se u neke od njih sviralo i u balkanskom 
srednjem veku. Islikavani su najčešće na scenama Hristovog rođenja, ruganja Hristu i kao 
ilustracije psalama, ali i na drugim kompozicijama. Često su prikazivani tasovi, a 
naročito bubnjevi, rogovi i trube, razne vreste lauta i psalterioni. Oni krase Miroslavljevo 
jevanđelje i Minhenski psaltir, zidove Hilandara, Starog Nagoričina, Dečana, Lesnova, 
Hopova i mnogih drugih manastira i crkava.

Za vreme robovanja pod Turcima od sredine 15. veka, narod je, krijući se od zavojevača, 
pevao uz gusle i svirao u tambure, zurle, tapane i još neke instrumente. Njegovo 
muziciranje se pominje i u narodnim pesmama. Glasoviti srpski guslari boravili su u 16. i 

17. veku na poljskim plemićkim dvorovima, zatim u Ukrajini i Mađarskoj. Time se 
održavao kontinuitet s muzikom minulog doba i pripremala renesansa srpske muzike. 

Književni jezik kao instrument kulture i produkt 
istorije naroda

Pavle Ivić

•

Srednjevekovne prilike 

•

Crkvenoslovenski i narodni jezik 

•

Ruski uticaj 

•

Kretanje ka narodnom jeziku 

•

Reforma Vuka Karadžića 

•

Ekavica i ijekavica 

•

Moderni književni jezik 

Jezik je osnovno oruđe kulture svakog naroda. U njemu se odražava pojmovni svet kojim 
je ovladalo neko društvo, ali on ujedno utiče na mogućnosti daljeg razvoja kulture, 
olakšavajući komunikaciju u nekim pravcima i otežavajući je u drugim relacijama, čime 
se razvoj u znatnoj meri usmerava. Pobliži uvid u prošlost srpskog književnog jezika 
pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj 
morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u orijentaciji srpske kulture. te se 
promene tiču dimenzija kao što su klerikalna ili svetovna orijentacija, istočna ili zapadna 
(sa daljim podkategorijama vizantijska; ruska i nemačka; francuska; angloamerička), 
aristokratska (elitistička) ili narodnjačka.

Jezik kojim govore Srbi najčešće se u nauci naziva srpskohrvatskim. Njime se služe osim 
Srba i Hrvata i slovenski muslimani u Bosni i Hercegovini, kao i u Sandžaku (nekada 
Novopazarskom), odn. Staroj Raškoj (pojas duž većeg dela sadašnje granice između 
Srbije i Crne Gore), a u prošlosti je bilo i drugih etničkih grupa koje su govorile tim 
jezikom, a nisu imale ni srpsko ni hrvatsko opredeljenje. Hrvati nazivaju taj jezik 
hrvatskim a Srbi srpskim. 

Srednjevekovne prilike

Srpskohrvatski jezik pripada slovenskoj grupi, jednoj od tri najveće grane indoevropske 
jezičke porodice, uz romansku i germansku. Slovenski jezici su uzajamno znatno 
razumljiviji od romanskih ili germanskih. U ranom srednjem veku razlike među 
slovenskim jezicima bile su relativno neznatne, verovatno manje od onih između 
današnjih nemačkih dijalekata u Švajcarskoj. U sedmoj deceniji 9. veka dva učena 
Vizantinca iz Soluna, braća Konstantin (docnije u kaluđerstvu Ćirilo) i Metodije, koji su 
odlično poznavali slovenski govor okoline svoga grada, preveli su, po naredbi 
vizantijskog cara Mihajla, najvažnije hrišćanske verske knjige na slovenski. Do kraja 
desetog veka jezik tih prevoda postao je bogoslužbeni i književni jezik većine Slovena, u 
prostoru od Jadranskog i Egejskog mora do severa Rusije. Osnovni korpus apstraktnih 

termina, verskih, filozofskih i psiholoških, u koji su se bile ulile tekovine razvoja grčke 
misli tokom antičkog perioda i ranog srednjeg veka, dobio je tako jednim potezom 
adekvatne slovenske prevode. Tako su i Sloveni ovladali pojmovnim arsenalom koji je 
mnogo ranije latinski preuzeo iz grčkog, a kasnije zapadnoevropski jezici iz latinskog. 

Staroslovenski jezik tvorevina solunske braće, ušao je tako u porodicu velikih sakralnih i 
književnih jezika hrišćanske Evrope, naporedo sa grčkim i latinskim. Van hrišćanskog 
sveta sličnu su ulogu igrali hebrejski, klasični arapski i sanskrit.

Konstantin (koji je pred smrt, primajući monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije 
izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali svoje prevode. Taj alfabet, poznat danas 
pod imenom glagoljice, sadržao je blizu četrdeset slova. Tadašnji glasovni inventar 
slovenskih jezika bio je daleko bogatiji od onoga u grčkom, a glagoljica je za sve te 
glasove imala različita slova. Uskoro je glagoljica kod pravoslavnih Slovena zamenjena 
azbukom koja je kasnije prozvana ćirilicom. Ona je ustvari tadašnje grčko uncijalno 
pismo dopunjeno sa četrnaest posebnih slova za slovenske glasove kojih nije bilo u 
grčkom. Time je stvoren instrument kulture daleko podesniji od latinice, koja je nastala 
adaptacijom grčkog alfabeta za latinski jezik još u antičko doba, ali su joj nedostajala 
slova za posebne glasove kasnijih evropskih jezika, što je pismenost tih naroda opteretila 
mnogim problemima, kolebanjima i nedoslednostima. Izlaz se najčešće tražio u tome da 
se jedan glas obeležava grupom od dva ili tri slova. Tako se poznati šuštavi konsonant u 
engleskom označava sa sh, u francuskom sa ch, u italijanskom sa sc, ili sci, u nemačkom 
sa sch, u švedskom sa sj, u poljskom sa sz itd., dok ćirilica ima jedno slovo za taj glas, i 
to isto svugde gde se ta azbuka upotrebljava. 

Crkvenoslovenski i narodni jezik

Zajednički crkveni jezik i zajednička azbuka u Bugara, Srba i Rusa omogućili su lako 
prelaženje književnih i učenih dela iz jedne sredine u drugu, tako da se u znatnoj meri 
može može govoriti o zajedničkoj književnosti. Tokom vremena jezici tih naroda razvijali 
su se divergentno, ali je jezik bogosluženja i književnosti ostajao u osnovi isti. Doduše, 
pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjevekovnom latinskom u 
zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te razlike odrazile i u pisanju. 
Zamena izvesnih vokala drugima u živom govoru bila je praćena odgovarajućom 
zamenom slovnih znakova. Budući da same glasovne promene nisu bile svuda jednake to 
je stvorilo nekoliko tzv. redakcija crkvenoslovenskog ( sada više ne staroslovenskog) 
jezika - rusku, bugarsku, srpsku. Tim intervencijama malog dometa nije oštećena 
uzajamna razumljivost tekstova niti je umanjena ogromna prednost prostranog kulturnog 
tržišta.

Zajednički književni jezik Srba, Bugara i Rusa učvršćivao je pripadnost svih tih naroda 
pravoslavnom kulturnom krugu, uvek otvorenom prema grčkom uticaju. S grčkog se 
prevodilo mnogo, a jednom nastali prevodi, isto kao i originalna dela slovenskih autora, 
cirkulisali su po celom pravoslavnom slovenskom svetu. Među glavnim prevodilačkim 
radionicama nalazili su se slovenski manastiri na Svetoj Gori od kojih je srpski, Hilandar, 
bio zadužbina Stefana Nemanje, rodonačelnika najznačajnije srpske srednjevekovne 

dinastije. To je prevođenje obogaćivalo srpskoslovenski književni jezik, u koji su ulazili 
neologizmi skovani po modelu grčkih reči, mahom onih apstraktnog značenja. Slovenski 
autori i sami su razvili, i široko praktikovali, umeće da stvaraju takve reči. Izražajni 
potencijal crkvenoslovenskog jezika stalno je rastao i dostigao je veoma visok nivo u 
oblasti religijskih i apstraktnih tema. Bio je izvanredno osposobljen za svečano 
izražavanje, za retorske figure i stilske arabeske, u skladu sa tadašnjom vizantijskom 
poetikom. Pozajmljenica je u tom jeziku bilo vrlo malo. Prevodioci i autori, očigledno 
poštujući ideal čistote jezika, po pravilu nisu preuzimali grčke reči nego su ih zamenjivali 
prevedenicama. 

Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji 
ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od 
crkvenoslovenskog rasla su tokom vremena ali su u srednjem veku samo u ograničenoj 
meri smanjivala razumljivost. Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da 
zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom 
snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski. 

Ipak, postoji domen u kojem je narodni jezik bio široko zastupljen i u srednjevekovnoj 
pismenosti u srpskim zemljama. To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni 
dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni 
svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja. Uz to su ti tekstovi bili 
puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim 
jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti. Pravni tekstovi otkrivaju 
iznenađujuće razuđenu terminologiju pravnog, društvenog i privrednog života. Oblasti u 
kojima su dominirale reči domaćeg porekla i one u kojima su preovlađivale 
pozajmljenice bile su jasno razgraničene. Pravni izrazi, uključujući terminologiju 
feudalnog društvenog ustrojstva, bili su po pravilu slovenski, nasleđeni iz davnina ili 
nastali na srpskom tlu. Pozajmljenice iz grčkog gospodarile su u terminologiji crkvenog 
života, kontrastirajući tako s terminologijom same religije, dosledno slovenskom. U 
privrednom domenu bilo je, osim grčkih reči, i dosta romanskih, naročito među nazivima 
mera i monetarnih jedinica. Izrazit je i kontrast između trgovine, čiji je internacionalni 
karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo 
drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv. Sasi, 
preovlađivali su nemački izrazi. 

U mnogim poveljama, naročito u darovnicama manastirima, nalazimo uvodne odeljke 
ispisane crkvenim jezikom, u kojima se biranim rečima izlaže i motiviše ktitorova 
intencija da učini bogougodno delo. O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli 
obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada 
je reč o profanim temama. Ustvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni 
nisu smatrali različitim jezicima, već funkcionalnim varijantama istog jezika. Često se 
događalo i da se reč ili oblik iz crkvenog jezika unese u kontekst narodnog jezika.

Oko 1400. godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da 
se arhaizira i približi grčkim uzorima. Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do 
šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija.

Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U 
njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi 
klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini 
koji su potpuno i neusiljeno vladali tim jezikom. To je učvršćivalo njihovu nadmoć na 
polju kulture i njihov snažan uticaj u društvu uopšte. Kad je reč o književnom jeziku, 
osnovnu orijentaciju kod Srba u srednjem veku davala je crkva. 

Pa ipak, u tom razdoblju se javila i književnost na narodnom jeziku. To su bili prevodi 
viteških romana, namenjeni zabavi feudalaca. Takva je lektira bila privlačnija za svoje 
čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima 
se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez 
sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem 
veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim tekstovima. 

Osmanlijska invazija nije izmenila zatečene odnose u književnom jeziku. Sačuvale su se i 
naporednost crkvenog i narodnog jezika, i pretežna uloga crkvenog. Karakteristično je da 
je u srpskim štampanim knjigama iz 15, 16. i 17. veka zastupljen jedino crkvenoslovenski 
jezički izraz. U stvari, turska vladavina je konzervirala srednjovekovno stanje. Ukoliko je 
i bilo promena, one su išle u korist crkvenog jezika, što odgovara prilikama u srpskom 
društvu. Pošto je uništeno političko vođstvo srpskog naroda, crkveni poglavari ostali su 
jedini njegovi vođi.

Promena je nastala u drugoj četvrtini 18. veka, i to prvo među Srbima na zemljištu 
Habzburškog carstva, koje je krajem 17. i početkom 18. veka preotelo do Turske najveći 
deo područja srednjovekovne Ugarske, i zateklo tu i brojno srpsko stanovništvo, 
uključujući i upravo prispele izbeglice iz zemalja koje su ostale pod Turskom. 

Ruski uticaj

Austrijske vlasti obilato su iskorišćavale Srbe kao vojnike, ali su istovremeno vršile 
pritisak na njih da prime crkvenu uniju s Rimom. Tom pritisku odupirala se crkvena 
hijerarhija, koja je i u Austriji ostala jedino vođstvo Srba tolerisano od države. 
Pravoslavnu crkvu je na mučan način sputavao nedostatak crkvenih knjiga neophodnih za 
bogosluženje i za versko obrazovanje sveštenstva. Austrijske vlasti namerno nisu 
dopuštale štampanje srpskih knjiga, što se pokazalo kao teška greška. U ulozi zaštitnice 
pravoslavlja pojavila se Rusija. Za potrebe srpske crkve uvožene su, često tajnim 
kanalima, crkvene knjige iz Rusije, s kojima je došla i ruska redakcija crkvenoslovenskog 
jezika. Od godine 1726. počeli su dolaziti, na inicijativu srpskih mitropolita, ruski 
učitelji, koji su, prirodno, učili mlade srpske klerike onoj verziji crkvenog jezika koju su 
sami poznavali. Ubrzo je ruska redakcija tog jezika i zvanično postala jezik srpske crkve, 
istiskujući tradicionalnu srpsku redakciju. Promena u jeziku odgovarala je promenjenoj 
kulturnoj politici: i dalje je u srpskoj kulturi glavnu reč vodila srpska crkva, ali sad s 
izrazitom orijentacijom k Rusiji. Novi jezik je proizašao iz te orijentacije, a ujedno je bio 
i glavno oruđe njenog sprovođenja. 

Nezavisno od intencija srpskih crkvenih vlasti, u dugoj polovini 17. veka iz Rusije su se 
počeli prenositi i drugi sadržaji osim verskih. Rusija, koja je od vremena Petra Velikog 
bila otvorena prema zapadnoevropskoj kulturi, postala je posrednik preko kojega je ta 
kultura prodirala u sredinu srpskog građanskog društva, nastalog tokom 18. veka u 
habsburškim zemljama. To je omogućilo odstupanja od norme crkvenoslovenskog jezika. 
S jedne strane, prilikom adaptacije ruskih tekstova za srpske potrebe ostajale su 
neizmenjene mnoge ruske reči kojih nije bilo u crkvenoslovenskom. Čak su i pojedini 
srpski autori počeli pisati tadašnjim ruskim književnim jezikom, namenjujući svoja dela i 
srpskim i ruskim čitaocima. Raširilo se i shvatanje o zajedničkom "slavenskom" 
književnom jeziku, koji bi obezbeđivao veoma prostrano kulturno tržište.

Kretanje ka narodnom jeziku

Ipak, pokazalo se da su to iluzije. I crkvenoslovenski i ruski jezik bili su suviše udaljeni 
od živog srpskog govora; širi slojevi publike slabo su razumevali tekstove napisane tim 
jezicima. Razvoj je nezadrživo krenuo u pravcu približavanja književnog jezika 
narodnom. Godine 1768. Zaharije Orfelin proklamativno je uveo u srpski književni jezik 
mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične 
ruske reči. Taj jezik, kasnije nazvan slavenosrpskim, sjedinjavao je u sebi izražajne 
mogućnosti dvaju ili čak triju jezika, ali je bio opterećen dvema teškim slabostima, koje 
su se pokazale fatalnim za njegov opstanak. Od normalnih književnih jezika on se 
razlikovao time što je bio haotičan. Umesto gramatičkih pravila carovala je proizvoljnost; 
subjektivnom nahođenju autora bilo je prepušteno da izabere srpski, crkvenoslovenski ili 
ruski oblik. Takvom izražajnom instrumentu nedostaje u isti mah intelektualna preciznost 
i estetska prefinjenost. Ujedno, taj je jezik patio od toga što ga je veliki deo publike 
nedovoljno razumeo. Mnoge reči bile su Srbima nepoznate, a znatan je i broj reči čije se 
značenja u crkvenoslovenskom i ruskom razlikuje od onih u srpskom. Uz to crkveni jezik 
nije imao leksički fond za realnost svakodnevnog života u onovremenoj srednjoevropskoj 
civilizaciji, a ruski se u srpskoj sredini nigde nije mogao čuti, niti se učio u školama. Sa 
slabljenjem pritiska za prihvatanjem crkvene unije nestalo je razloga za zaziranje od 
kulture evropskih nepravoslavnih naroda, a naporedo s jačanjem građanskog staleža 
postepeno se laiciziralo srpsko društvo na području Austrije, a za njim i njegova kultura. 
Namesto daleke i slabo poznate Rusije ulogu uzora sve više je preuzimala Evropa, pre 
svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj 
monarhiji, bez kojeg se nije moglo napredovati ni u vojnoj ni u činovničkoj karijeri, ni u 
trgovini ni u zanatu. Udeo narodne komponente u slavenosrpskom književnom jeziku 
stalno je rastao. 

Godine 1783, Dositej Obradović, centralna figura srpske književnosti 18. veka, izašao je 
s novim jezičkim programom. Nadahnut idejama evropske prosvećenosti, on je 
književnom jeziku prišao utilitaristički. Taj je jezik morao biti bezuslovno razumljiv 
čitaocu, čak i ženama, koje je tadašnje školovanje zaobilazilo. Zalažući se, u teoriji i 
praksi, za narodni jezik u književnosti, on je ostavio netaknute one crkvenoslovenske i 
ruske reči, mahom apstraktnih značenja, koje nisu imale ekvivalenta u narodnom jeziku 
Srba. Njegovi sledbenici nastavili su pravcem koji je on označio. Početkom 19. veka u 
srpskoj književnosti ostala su praktično samo dva jezička izraza: slavenosrpska mešavina 

i narodni jezik kakav je uveo Obradović. Ruski književni jezik više nije bio u upotrebi 
kod srpskih pisaca, a crkvenoslovenski je postao veoma redak van bogoslovskih i 
bogoslužbenih knjiga. U skladu s promenama u srpskom društvu i kulturi, srpski 
književni jezik ponovo je doživeo preobražaj. Njegov lik više nije određivala crkva, nego 
građanstvo, a osnovna orijentacija sada je bila ka drugim delovima Evrope, a ne k Rusiji.

Reforma Vuka Karadžića

Godine 1814. u književnojezičku arenu ulazi neobično darovit i uz to smeli i borbeni 
samouk, seljački sin Vuk Karadžić, koji je prešao u Austriju kao izbeglica iz Srbije posle 
sloma Prvog srpskog ustanka. On je u sebi nosio neugasli duh tog ustanka zajedno s 
bogatom folklornom tradicijom srpskog seljaštva. Za Karadžićev dalji životni put 
odlučan je bio susret s velikim bečkim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, 
ponesenim romantičarskim oduševljenjem za autentični narodni duh, otelovljen u čistom 
narodnom jeziku i u folkloru. Po Kopitarovom nagovoru Karadžić je pristupio 
objavljivanju narodnih umotvorina i obradi jezičkog materijala. Njegov Srpski rječnik s 
gramatikom iz 1818. udario je temelj novom tipu književnog jezika, čije je polazište 
seljački govor, a ne gradski. U svojim kasnijim radovima Karadžić je odredio nov stav 
prema crkvenoslovenskom jezičkom nasleđu. Ono se smelo zadržati samo u najnužnijoj 
meri, i to striktno prilagođeno glasovnoj i obličkoj strukturi srpskog jezika. Karadžić je 
korenito reformisao i srpsku azbuku izbacujući iz upotrebe sva ona zatečena ćirilska 
slova koja u srpskom narodnom govoru nisu odgovarala nekom posebnom zvuku. Uveo 
je pravopis u kojem napisana reč precizno odslikava izgovorenu, po načelu "jedan glas, 
jedno slovo".

Ekavica i ijekavica

Otpor Karadžićevoj reformi bio je vrlo jak. Konzervativni crkveni poglavari branili su 
pravoslavno nasleđe oličeno u crkvenoslovenskim rečima i tradicionalnim ćiriličkim 
slovima, a većina književnika i veliki deo građanstva "otmenost" kojom se dotadašnja 
praksa izdizala nad govornim navikama prostog naroda. I dijalekat kojim je Karadžić 
pisao izazvao je oštra reagovanja. U dotadašnjoj književnosti dominirao je ekavski 
novoštokavski dijalekat severoistočnih krajeva, u kojima su se nalazila najvažnija 
kulturna, politička i privredna središta onovremenog Srpstva: cela Vojvodina i najveći 
deo dotad oslobođene Srbije, dok je Karadžić pisao svojim rodnim ijekavskim govorom, 
raširenim u zapadnoj Srbiji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i među Srbima u 
Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. 

Ispočetka je izgledalo da Karadžićeve reforme ne mogu uspeti. Ipak, on je stekao veliki 
ugled u inostranstvu, pa i među Srbima, najviše zahvaljujući zbirkama srpskih narodnih 
pesama koje je sabrao i objavio. U domovini je u četrdesetim godinama 19. veka on 
postao idol romantičarske omladine, koja je u narodnoj poeziji nalazila inspiraciju za 
svoje vatreno rodoljublje. Protivljenje konzervativaca bilo je za mlade samo razlog više 
da se oduševe prkosnim novatorom Karadžićem. Uticaj sveštenstva u srpskom društvu i 
dalje je opada, a na tlu Austrije napredak prosvete širio je krug zainteresovanih za 
demokratizaciju kulture. U sazvučju s duhom Karadžićevog borenja bio je i narodnjački 

mentalitet, koji je davao ton u novoj srpskoj državi, stvorenoj ustancima seljačkih masa 
protiv Turaka 1804. i 1815. godine. I najzad, Karadžićeva azbuka i njegov pravopis bili 
su očigledno nadmoćni nad zatečenom baštinom (i danas Karadžićev grafijski sistem 
spada među najadekvatnije u svetu). Početkom šezdesetih godina njegova reforma 
preovladala je u praksi, a 1868. vlada u Srbiji ukinula je poslednje ograničenje upotrebe 
njegovog tipa ćirilice.

Pobeda Karadžićeve reforme značila je doslednu sekularizaciju književnog jezika i 
njegovu potpunu demokratizaciju otvaranjem prema jeziku sela. Jezik je stao na čisto 
srpsku osnovicu, emancipujući se od istorijske povezanosti s drugim pravoslavnim 
Slovenima. Sve se to odlično uklapalo u opštu kulturnu orijentaciju Srba u ono vreme. 

Prirodno je što je u književnom jeziku Srba ostalo mnogo manje crkvenoslovenskog 
nasleđa nego kod Rusa ili Bugara. Srpske zemlje su ne samo zapadnije smeštene nego je i 
njihov veliki deo pripadao pretežno katoličkoj Austriji.

U jednom pogledu Karadžićeva pobeda ostala je nepotpuna. Srbija i Vojvodina, sa čvrsto 
ukorenjenom književnom tradicijom, nisu se pokazale spremne da ekavski lik svog 
književnog jezika zamene ijekavskim, dok je u ijekavskim oblastima Karadžićev 
književni jezik prihvaćen bez izmene. Uz to je Karadžić, dosledno veran fonetskom 
načelu, isključio iz upotrebe ćirilsko slovo za onaj stari slovenski vokal čiji je različiti 
razvoj po dijalektima stvorio kontrast između ekavskog i ijekavskog izgovora u 
novoštokavskom dijalektu. Time je onemogućeno da se ustali jedinstven grafički lik za 
srpski književni jezik, bez obzira na postojanje dvaju različitih izgovora. Tako su 
stvorene i do danas koegzistiraju dve verzije srpskoga književnog jezika, što se 
pokazivalo kao izvor problema, kulturnih i političkih. Deo tih problema proizašao je iz 
činjenice da su Hrvati u 19. veku prihvatili, doduše postepeno, u etapama, Karadžićev 
ijekavski govor kao temelj svoga književnog jezika, iako je tim idiomom govorio veoma 
mali deo Hrvata. Ovim potezom postignuto je književnojezičko ujedinjenje Hrvata, koji 
su se dotada služili regionalnim književnim jezicima. Ujedno je omogućeno da hrvatsko 
nacionalno opredeljenje prodre u predele koji su dotad imali samo regionalnu svest, a po 
jeziku su bili neuporedivo bliži Karadžićevom srpskom govoru nego hrvatskom 
kajkavskom narečju, koje je do 30-ih godina 19. veka imalo status književnog jezika u 
Zagrebu. 

Ovakva hrvatska jezička politika, često praćena izjavama o jezičkom, pa i etničkom 
jedinstvu Hrvata i Srba, stvorila je novu konstelaciju u srpskohrvatskom jezičkom 
prostoru: ijekavska verzija karadžićevskog književnog jezika učvrstila se krajem 19. 
stoleća kod Hrvata, zahvativši i pre toga bosanskohercegovačke muslimane i Srbe u 
zapadnim krajevima, uključujući tu i Crnu Goru, smeštenu na jugozapadu, a ekavska 
verzija u Srbiji s Vojvodinom, koja je do 1918. ulazila u sastav Ugarske. 

Moderni književni jezik

Odbacujući na nepotrebno rigorozan način crkvenoslovensko nasleđe, pa i poneke kasnije 
uvedene obrte koji su činili gipkijom rečenicu pisaca u razdoblju koje je prethodilo, 

srpski književni jezik je u izvesnim pojedinostima učinio korake unazad. Dobitak koji je 
donela pobeda Karadžićevih ideja bio je ipak mnogo veći. Raščišćen je teren za spontan, 
neusiljen razvoj književnog jezika. Od tada taj razvoj teče u pravoj liniji, prostim 
širenjem polja izražajnih mogućnosti, bez modifikacija ili napuštanja onoga što se već 
nalazi u jeziku. Leksika se bogati tvorbom novih reči, mahom od domaćih, slovenskih 
korena, razvijanjem novih nijansi značenja postojećih leksema, ali i širokim prihvatanjem 
pozajmljenica. Orijentacija srpskog književnog jezika pretežno je kosmopolitska, kao na 
primer ruskog i poljskog ili engleskog, a za razliku od nekih drugih slovenskih i 
neslovenskih jezika, u kojima preovlađuju puristička nastojanja. I glavna razlika između 
srpske i hrvatske varijante književnog jezika tiče se veće spremnosti Srba da prihvate 
stranu reč, nasuprot sklonosti Hrvata da je prevedu kovanicom. Glavninu stranih reči 
usvojenih u 19. i 20. veku činile su one internacionalne, izvedene iz grčkih i latinskih 
korena, često tek u novije vreme. Strukturalna sličnost srpskog jezika sa dva velika 
klasična jezika omogućava da se takve reči srazmerno lako uklope u jezik. Osim toga, u 
prvim decenijama 20. veka primljeno je mnogo francuskih reči, dok među onima 
usvojenim posle Drugog svetskog rata dominiraju engleske. 

Širenje izražajnih mogućnosti književnog jezika išlo je naporedo s pojavom i 
razgranavanjem raznovrsnih novih profesija i s napretkom privrede, nauke i tehnike. 
Uvođenje svakog novog pojma unosilo je i reč koja je označavala taj pojam. Taj je proces 
išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom filologa. Pred 
kraj 19. veka javio se, prvo u esejističkoj prozi, tzv. beogradski stil, čiji su protagonisti 
bili pisci široke kulture, odlični znalci mnogih jezika i svetske književnosti. Oni su 
definitivno uneli urbani duh u književni jezik, ovoga puta udružen sa spontanošću i 
elegantnom lakoćom izražavanja. Srpska rečenica pod perom tih ljudi stekla je novu 
gipkost, u znatnoj meri pod uticajem francuskih uzora. Pravcem koji su oni označili išlo 
se i dalje. Kasniji razvoj je donosio i sve veću stilsku diversifikaciju. Razigrana mašta 
pojedinih pisaca vodila ih je u eksperimente, ne samo literarne već i jezičke, dok su drugi 
negovali sažet, precizan izraz u kojem je sve bilo funkcionalno i ništa izlišno.

U jugoslovenskoj državi, stvorenoj 1918. godine, izmenio se odnos Srba i Hrvata prema 
zajedničkom književnom jeziku. U 19. veku Hrvati su bili ti koji su forsirali ideju 
jedinstva, jezičkog kao i drugog, a kad je ujedinjenje ostvareno, pokazalo se da im je ono 
bilo potrebno radi rešenja njihovih tada aktuelnih problema, i da njihov krajnji cilj nije 
izgradnja i učvršćivanje zajedničke države, nego izdvajanje iz Jugoslavije. U skladu s 
tim, hrvatski lingvisti počeli su da neguju razlike, a ne više sličnosti. Srbi, koji su ideju o 
jedinstvu o jedinstvu bili ozbiljno shvatili, dočekivali su ovakav stav sa čuđenjem. 
Pobornici secesije, koji su upravo među hrvatskim jezičkim stručnjacima imali jaka 
uporišta, osnaženi naročito posle Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog 
jezika (1967), prikazivali su hrvatskoj publici zalaganje za zajedništvo kao srpski 
unitaristički pritisak. Proglašen je hrvatski književni jezik kao poseban entitet, a rasprave 
oko toga poslužile su za psihološku pripremu političkog odvajanja. Masovno su kovane 
nove reči kako bi se hrvatski književni jezik što više razlikovao od srpskog. Na srpskoj 
strani takvog ponašanja nije bilo. Srpski lingvisti rukovodili su se svešću da jezičko 
zajedništvo znači šire kulturno tržište i bogatiju kulturu, i osim toga da se menjanjem 
jezičke norme i unošenjem mnoštva novih reči unosi zabuna u publiku čije se jezičke 

navike iskorenjuju i zamenjuju drugima. Time je razvoj književnog jezika kod Srba 
sačuvan od ekstremizma i štetnih zaokreta. Politički i ratni događaji 1991. i 1992. godine 
raskinuli su državno jedinstvo na području srpskohrvatskog jezika. Hrvatsku je 
zapljusnuo nov talas veštačkog stvaranja jezičkih razlika prema Srbima, najjači posle 
onog u doba ustaške tzv. Nezavisne Države Hrvatske pod nacističkim okriljem 1941-
1945. Ipak, na srpskoj strani sličnih promena u jeziku nije bilo a postojeća atmosfera u 
srpskoj javnosti daje povod za uverenje da ih neće ni biti. S druge strane, kod Srba u 
zapadnim krajevima, pre svega onih u Republici Srpskoj (na teritoriji bivše Bosne i 
Hercegovine), na delu je jaka tendencija da se učvrsti kulturno jedinstvo Srba, što znači 
da se smanji ionako nevelike razlike u književnom jeziku između tamošnjih Srba i onih u 
Srbiji.